Znaš babo, kako vrijeme prolazi, sve mi više fališ!! Nedostaje mi tvoja ruka koja miluje moju kosu, nedostaje mi tvoj zagrljaj… Čak mi nedostaje boja tvog glasa u onim trenucima kada si mi držao lekcije o ponašanju…
I sekama nedostaješ, vidim to na njima… A mama, pravi se da je jaka, ali kad god je dotaknem, čujem plač njene duše… Doista je jaka, odgaja tri djevojčice potpuno sama.. Ona nam je i majka i otac u ovim danima… Ona nam je sve..
A tvoje djevojčice, sada su gotovo djevojke… Zrele djevojke, svaka sa svojim planovima i ambicijama.
Znaš, bila sam ljuta na Boga onog dana kada si pao pred našim očima. Kada sam shvatila da mog babe više neće biti. Ali shvatam sada, On je sigurano imao velike planove za tebe. Sigurna sam da sada krasiš Rajske odaje, sigurna sam u to koliko sam sigurna da ću sa ponosom nositi prezime koje si mi u amanet ostavio!
Evo, u nedjelju je 5 godina kako si preselio… Svima nam je teško u ovim danima. Noći su najgore, tišina i mrak mi donesu mnoga sjećanja. Često sleti suza na tvoju sliku babo, pa je obrišem rukavom plašeći se da ne uništi vidljive uspomene na tebe.
I sanjam te često, kako me grliš snažno… I onda dođu po tebe, ljudi u crnom, bijelog bezizražajnog lica sa crvenim očima… Ja sam ih nazvala “vragovima”… I svaki put kada se probudim, teško diše, tresem se. San je čudo babo, kada bi se svaki sastojao od toga da si ti tu, onda bih voljela da sanjam neprestano!
I opet pišem pismo za koje sam sigurna da neću poslati, samo će stajati tu, u mom ‘dnevniku’, ali dok pišem znam da me čuješ i da čitaš moje misli.
Teške djetinje suze su padale, ali su se brzo sasušile i nestajale na papiru i duboku u meni. Bolilo me je, ali nije. Bol je bila dugotrajna, mogu reći, pa sam zato otupljela i ne zaboravljam na bol. Nisam spavala sinoć, a ne znam ni hoću li moći večeras. Svaki dan babo po mene dolaze nova iskušenja kao oktobarske kiše, česte, ali nezaboravne.
Vole te tvoje djevojke babo, misle na tebe svaki dan. Nek’ ti je lahka zemlja, a mi ćemo sa ponosom da spominjemo tvoje ime!