Piše: C.M
Nezvanično saznajemo da će jedini direktor iz vremena nastanka pećinskih crteža Altamire, direktor Zavičajnog muzeja Visoko, u prijevremenu penziju. Također, da je jedan od laureata za nagradu Općine Visoko za životno djelo, koja mu se treba uručiti narednih dana.
Sve bi to bilo divno i krasno, „zaslužni“ pojedinac odlazi, naši dični predvodnici će ga puni zahvalnosti za učinjeno ispratiti, oni emotivniji će vjerovatno i suzu pustiti, režimski dupelisci i botovi raditi izvanredan PR, da nije činjenice da bi kulturni život Visokog, da nije entuzijastičnih pojedinaca i udruženja, bio na nivou već spomenute razvijenosti Altamire.
Da se ostavimo teško mjerljivih, a opet očiglednih kategorija i vratimo u sferu lokalne zajednice, odgovornosti, pa na kraju krajeva prava i eventualno pravde. Već smo objavljivali u nekoliko navrata sporna i čudna dešavanja u našem visočkom muzeju. Vidimo da niko ništa ne poduzima, valjda se nadajući da ako zatvori oči, problem će jednostavno nestati. Idelno rješenje i uvijek primjenjivo!
Zato postavljamo javna pitanja:
Hoće li neko uraditi kvalitativnu i kvantitativnu analizu rada Zavičajnog muzeja, makar u svrhu primopredaje između bivšeg i novog direktora, ili će, u maniru dosadašnjeg rada svih nivoa vlasti, odlaskom starog direktora „vuk pojesti magarca“?
Hoće li se napokon upriličiti transparentna revizija muzejskih predmeta, da se napokon zna s čime muzej raspolaže i šta je od kulturnog blaga nepovratno izgubljeno. Ovo pitanje je itekako bitno jer imamo saznanja da su postojale u dosadašnjim revizijama brojne malverzacije.
Ako se ipak nekim slučajem dogodi, da se ovo uradi i pokaže da je bilo malverzacija, hoće li neko zbog tog odgovarati, odnosno, hoće li odgovorni smoći snage da pokrenu postupke?
Ako je imenovan vršilac dužnosti direktora muzeja, kako je moguće da ista osoba bude i član Upravnog odbora muzeja? Ovdje za jezičnu konstrukciju „sukob interesa“ svi misle da je neka latinska izreka.
Ovo su samo neka pitanja, znamo i za brojne druge probleme, a govorimo samo o jednoj javnoj ustanovi u Visokom. Teško je zamisliti da su kreatori ovakvog stanja kompetentni, a da ne govorimo o sposobnosti, riješiti nagomilane probleme javnih ustanova i preduzeća. Zato nam ne preostaje ništa osim ukazivanja na pojedinačne probleme i stvaranje kritične mase pritiska javnosti, da se bilo šta napravi. Ovaj nesretni muzej je primjer toga, mala ustanova, bez prevelike interakcije sa politikom i uticajem na nju, osim što je njen direktor promjenio sve stranke po horizontali. Pa zar nije moguće da bar tu bude koliko toliko stanje uredno, da bar sutra naši potomci znaju odakle su, ko su, šta su i budu kadri, u kulturološkom smislu svog identiteta, trasirati svoju budućnost.
Ono što mi danas radimo biće razlog da njih sutra bude stid.