Jednom bijaše jedan mali dečak koji je imao lošu narav. Njegov otac mu je dao kesu punu eksera i rekao mu je da svaki put kad pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, da zakuca jedan ekser u ogradu.
Prvoga dana dečak je zakucao 37 eksera na ogradu. Tokom sledećih nekoliko meseci on je naučio da kontroliše svoj bijes i broj ukucanih eksera se smanjivao.
Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u ogradu.
I tako je došao dan, da tokom cijelog dana nije pobjesnio. On je rekao to svom ocu, a otac mu je rekao da svakoga dana kada bude uspeo da kontroliše svoje ponašanje, da iz ograde isčupa jedan ekser.
Dani su prolazili i jednoga dana dečko je bio u stanju da kaže svom ocu da je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde.
Otac je rekao: “Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda više nikad neće biti ista. Kada u bijesu kažes neke stvari, one ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možes čovjeka ubosti nožem i izvući nož, ali i poslije toga nije važno koliko puta kažes da ti je žao, rane ostaju.“