„A kada su oluje minule, i došlo sparno leto, u vazi su se pojavile dugo očekivane ruže, koje su oboje voleli. Onaj što je sebe zvao majstorom grozničavo je radio na svome romanu, a ona je, zarivši u kosu fine prste sa špicasto podrezanim noktima, iščitavala napisano, a pošto bi iščitala, šila je evo ovu istu kapicu. Ponekad je čučala pored donjih polica ili stajala pored gornjih i krpom brisala stotine prašnjavih rikni na knjigama. Predviđala mu je slavu, podsticala ga je na rad i upravo ga je tada i prozvala ‘majstor’. S nestrpljenjem je očekivala poslednje reči o petom prokuratoru Judeje, koje su joj već bile obećane, pevušeći i naglas ponavljala pojedine rečenice koje su joj se dopadale, i govorila da je u tom romanu – njen život.
Roman je bio završen u mesecu avgustu, bio je dat nekoj nepoznatoj daktilografkinji i ona ga je prekucala u pet primeraka. I najzad je nastao čas kada su morali da napuste tajno utočište i izađu u život.
– I kročio sam u život držeći roman u ruci, i tada se moj život i završio – prošaptao je majstor i oborio glavu, i dugo se još klatila žalosna crna kapica sa žutim slovom ‘M’. On je nastavio svoju pripovest, ali je ova ostala unekoliko nepovezana. Moglo se shvatiti samo jedno, da se tada Ivanovom gostu dogodila nekakva katastrofa.“
Mihail Bulgakov, Majstor i Margarita, prevela Zlata Kocić