Stotine Zeničana, ali i nezaposlenih osoba iz okolnih mjesta, dane provode na deponiji Rača u blizini Zenice. Skupljaju željezo, aluminij, cigle i druge materijale koje kasnije prodaju kako bi zaradili 15 do 20 maraka dnevno. Uslovi rada su preteški, malo posla, mnogo ljudi, situacija je svakim danom sve teža.
“Moraš, šta ćeš zaraditi. Nemaš od krađe ništa”, kaže.
Kako mu je bilo na početku?
“Pa, objasnili mi ljudi. Hajd’ Sadbere pričaj nešto”.
Ali Sadber nije htio pred kameru. Rijetki su i oni koji su danas radili. Petkom, kažu, nema mnogo ljudi. Pronašli smo Nedžada. Skuplja i prodaje željezo već 15 godina. Nekada je mogao dnevno zaraditi i do 50 maraka, posljednjih godina u prosjeku 15. Ima dana, kaže, vratiš se kući ne zaradiš ništa. Jer za tih 10 do 15 maraka dnevno, zna se boriti i po nekoliko stotina ljudi.
“Nema tu nekih belaja, ali ima ono otimačine kada dovezu nešto bolje željezo. Ima malo naguravanja, ali nema svađa, nema tuča, nema ništa”, ispričao nam je.
Dovede Nedžad često i suprugu, ali ona se ne snalazi najbolje. Ne može među silnim otpadom prepoznati ono što vrijedi.
Iako izgleda kao obični kamer, berna košta 12 feninga po kili. Kilogram čistog željeza košta 25 pfeninga, a najskuplji je aluminij – koji košta 1.5 KM, ali ga je teško pronaći. Teško je naći bakar i bronzu, oni su pak najskuplji.
Sabahudin Hinić na deponiji radi 18 godina. Skuplja ostatke željeza koje dovezu kamioni ArcelorMittala, preduzeća u kojem je radio 38 godina, prije nego su ga proglasili tehnološkim viškom.
“To je žalosno. Bilo šta sam drugo morao očekivati, morao sam doći na ovu Raču da bih zaradio, da bih se prehranio”, ispričao nam je.
Na deponiji nema pravila. Željezo skupljaju i stari i mladi. Obrazovani i manje obrazovani. Žene i djeca. Svi oni koji drugog posla nemaju, a žele pošteno zaraditi.