Jedan od najpopularnijih srbijanskih glumaca, Nikola Kojo, režira svoj prvi film „Stado“
„Verujem da će se u filmu o muci našeg esnafa prepoznati i mnoge druge profesije.
Teško je režirati kolegama koji su rasli sa mnom“, izjavio je Nikola Kojo u intervjuu za beogradske “Večernje novosti”.
Film “Stado” produkcijska kuća “K12” snima u koprodukciji sa Prvom televizijom, Ministarstvom kulture i informisanja, Filmskim centrom Srbije i bioskopom “Cinepelexx”.
Scenario je napisao Nebojša Romčević, a ulogu supervizora režije dobio je prvobitno planirani reditelj Goran Gajić.
„Neke životne situacije prenosio sam piscu Nebojši Romčeviću, koji je sve to pretočio u scenario.
Nekako sam i radeći tu pilot epizodu, i uz sve kroz šta sam prolazio tokom protekle dve i po godine, ostao potpuno uvučen u celu ovu priču…“
„Ima li, na početku snimanja, već nekih neslaganja, kaže li vam Goran Gajić: ‘Ja bih to drugačije režirao?'“, bilo je pitanje novinara Večernjih novosti:
„Naravno da ima neslaganja, to je kreativni proces, Goran ima svoju viziju a ja imam svoju, ali uvek poslušam savet nekog ko je zanatski iskusniji od mene.
Dakle, slušam i Gajića, slušam i direktora fotografije Dušana Joksimovića, koga zovem ‘glas razuma’.
Često nam svrati na snimanje i Srđan Dragojević, okupi se baš lepa ekipa, i vlada neka lepa drugarska atmosfera.“
Kojo kaže i da definitivno jeste hrabro upustiti se u tako veliki poduhvat.
„Biti istovremeno ispred i iza kamere je neverovatno zahtevno, i fizički i mentalno predstavlja veliki stres. Naročito je teško režirati kolegama koji su rasli sa mnom, glumcima koji su stekli ozbiljno znanje i iskustvo u ovom poslu. Morate pronaći način da sa njima uspostavite rediteljski odnos – koji je pomalo neprirodan u mom slučaju“, veli Kojo.
On kaže i da je priča u “Stadu” primjenjiva na svim kontinentima i u svim profesijama.
Odgovorio je Nikola i na pitanje šta je sa gradnjom (pod)kosmajskog “glumačkog” sela koju je započeo prije nekoliko godina…
„Projekat trenutno tapka u mestu, čekamo da se ponovo svi okupimo.
Nije otkazan, radi se ponešto, ali pomalo, jer smo svi zapali u situaciju da radimo za hranu i račune i ne možemo ni da sanjamo da napravimo nešto što će nam pojeftiniti život.
Ukratko, čekamo neka bolja vremena“.