Nekad bilo, a i danas odzvanja

Koliko god htjeli dokazati da je prošlost satkana samo od dobrih stvari, ako se potrudimo, možemo naći i drugačije primjere koji ni za dlaku nisu drugačiji  od današnjih prilika i učesnika, svejedno, opet ne zaslužuju da se nazovu dobrim.Svako vrijeme ima svoje nosioce osobina koje možemo nazvati kako hoćemo. a da nikad nećemo shvatiti jesu li moralne ili ne. Ništa bolje nije ni danas jer postoje osobe koje prodaju dušu i obraz za sitne pare koje postanu velike, eksploatišući svoj narod  u ime i za račun, nekih tamo, koje možemo nazvati svakakvim imenom ,ne vrijeđajući ih, jer im je obraz ko’ goveđa koža.

Uz jadnika iz memoara  koji sam govori o sebi i  koji nije uspio shvatiti svoju duhovnu „ruševinu“ neću ga imenom spomenuti  jer ne želim dati mogućnost pojedincima , jadnijim od njega samoga, da se pretvore u sudije  nasljednicima  samo zato jer oni nisu mogli birati svoje pretke.

Ovo će biti priča vremena u nastavcima koja se može pokazati  samo u  karakternim osobinama  savremnicima, a  i vremenu kojeg mi koristimo kao mjesto bivstvovanja ni krivi ni dužni jer nas neko stvori po svojoj volji.

Memoari se dotiču vremena kad Osmanlije prodaše Bosnu i Hercegovinu kao osvetu  što je nisu uspjeli natjerati da kleči i puzi prema volji propadajuće Carevine i  stoga je mučki prodaše još gorem eksploatatoru ali koji  koji za razliku od prethodnog, napravi pute i štreke   ( tračnice),  velike škole, dosta drugog veoma važnog, omogući svima koji su to htjeli da se školuju, ali u interesu nekih skrivenih ciljeva koji se tek danas razabiru kao mjesta   za izlaz iz užasno zaostalih prilika. I bi Austro-Ugarska i bi  i ostade Bosna i Hercegovina.

I po našem običaju se desi da je nekom smetala naša brza ekspanzija i sticanje onoga što je već velika Evropa davno imala i mi  opet završismo u kalu i brlozima punim stjenica, buha i vaši.

Da ne bi DDT-ija, koji istrijebi   prirodnu gamad, ali zato nam učini da se nakoti u nas i od nas  ljudska  ne karakterna gamad, koja nekako diže glavu i sebe u sebi pronađe kao spas od drugih, ali nikako ne uspje naći spas od sebe samih u nadi  da će merhamet učiniti sve što nam čini zadovoljstvo, ostali bi vječiti dužnici vremena..

Ima li danas kakva otrova da „potare“ gamad koja ne želi sutra, a ipak je među nama , ne vidi nas jer misli da je danas nastalo samo zbog njih?.

Otrova ima  i od njih će nestati oni koji su protiv jer  oni koji misle da su svemogući, jesu tu ali dokle jer  je i ovaj mislio da niko neće čitati njegovu sudbinu do njegovi savremenici.Desi se da je imao unuku kojoj sudbina djeda nije smetala da je proda ovakvu kakvom je djed napisa jer je znala da će sudbina djeda biti sudbina nekog u naše vrijeme, sudbina se poigra i memoari ugledaše svijetlo dana zahvaljujući unuci koja je živjela u Gradačcu.

Memoari su napisani 1894. u Sarajevu  17/6 za svoju dušu.

Ovo je priča o čovjeku koji je živio u dva carstva i radio iste stvari, služio carevima i kraljevima i njihovoj vlasti ne zajuć kako se odužit svojoj. Svoju nije ni osjećao ni branio nego samo krvnički eksploatisao.

Tako bi, tako je i danas, biće opet u jedno doba kad nas ne bude bilo.

A, kad ga silom Car penzionisa dobi penziju kao školski podvornik , najmanju u Carevini kao opomenu svima koji voljom služe i taru svoj narod umjesto da ga dvore kao svoga gospodara.

Ovo je priča o sudbini koja ne obiđe tada Visoko, ni jučer  ni danas

Goran Čakić

I danas i jučer i sutra, uvijek isto, istinito.

      „I ja sam 1. temuza 1292.  (juli1875.)došao u Visoko i od kadije primio ured , te u toj godini velik posao bio, jerbo je buna bila sa sve četiri strane i samih sam konja opremio,tj. što su vladi darovali 180 konja i 5-6 bombaša sa askerom opremio na vojsku. I jesu prije mene desetare (ljudi koji su se brinuli o ubiranju desetine kao poreza carevini) namjestili po selima, te kad je prošlo 20 dana , ja idem na konak , a prestao je za mnom Handžić, te mi kaže: „Efendija, daj mi jedno selo da gledam desetinu, a tebi  džabe moja plaća“.Ja mu na to odgovorih:“ Ja nisam vode došao da  mito primam, ali ti kad daš svoju plaću o čemu ćeš živjet?“Na to on meni odgovori:“ Hoću krast’ kao što i ostali desetari kradu“, a istom Handžiću nije potrebno bilo da bude desetar, nego samo meni da dokaže krađe desetina.. Na to sam ja obzir uzeo i počeo po selima sam sobom kontrolirati, te sam najprvo uhvatio Hadžiju B. u hrsuzluku, te tako i Salihbega Z. i još dosta ih, te je desetina u toj godini izašla dupla. Na to su oni mene tužili i navratili narod da muhurleisavaju ( potpisivanje- ovjeravanje vlastitim potpisom ili pečatom, muhuroom) mazhar (predstavka , žalba) koji su proti mene sedam mazhara opremili valiji, te jest mene vali–paša i to paša pozvao, Ja mu kažem: „ Vi dobro stvar tu izvidite i to nije ništa uzrok nego desetina  što im ne dam krasti“.Isti veli-paša 1293., (1876.g) marta 20, opremio je Smail-agu bimbašuzaptijanskog na moj tahkik (upozorenje) , da izvide jesam li ja prav ili kriv, i  jest tu noć u mene  bio na večeri. Jesam se prije na jedan mjesec dana naumio da mi se je ženiti , te sam zagledao, Junuz-bega  Zečevića, koji sam bio ugovorio sa curom da mi  iziđe sama da je od oca ne prosim.Stvar  sam dokazao kadiji Halid eff.., a on  je otišao te dokazao mom puncu Junuz begu Z. te je bio  curu  onu noć zatvorio u odaju. Kad sam ja  čekao preko po noći i nisam mogao dočekati, jerbo je cura zatvorena bila, na to kad je Smail-aga u moju kuću, istu noć dođe njihov rođak, to jest Mehmed eff. Alagić koji me iz odaje izazva i kaže mi da je cura mu govorila, da bi onu noć  mogla izbjeći, jerbo joj oca nema kod kuće jest otišao u Sarajevo. Na to ja kažem da neću. Zato razumi  Smail-aga bimbaša, te on zapovjedi Mehmed eff. Alagiću da ide i da gleda ne bi li djevojka izašla i da je i da je prevede u   Osman eff. Džumrukčije. I Mehmed eff. na to ode, a ja i Smail aga ostasmo u odaji te se skupi sijelo  iza akšama. I isti kadija dođe Halid eff..Kad je bilo tri sahata po akšamu, evo ti li Mehmed  eff. (Alagić) i kaže da je curu preveo. I ja Smail-agi kažem da ne kazuje nikom dok je ne dovedem vamo i da ne bi kadija pobjegao.

Na to ja  idem  sobom te curu prevedem u drugu odaju , i kad sam naišao ondik u onu odaju gdje sjedi Smailaga i kadija i ostali ljudi, ondaka velim istom kadiji : „Deder kadija, ja sam ovdik, mal–sahibija ( bogati gost) je ovdik u drugoj odaji – da vjenčamo“. Na to je kadija poblijedio kao krpa i reče mi:“ Dok joj otac ne dođe iz Sarajeva ja vjenčati neću“. Na to mu ja zađoh: „ Ti odavlen iz odaje izići nećeš dok ne vjenčaš“. Na to Smailagaskoći na noge i nama reče: „Prođite se inada, kadija će vjenčati“ . Te ne to kao što je odmah vjenčao i jesam ja bio Smailagi našao drugu kuću, kao što su iza vjenčanja svi otišli, a ja sam ostao.I jest u Visokom adet punici i puncu šećera i kahve opremiti kao što jesam i ja to uradio, te mi je punica vratila nazad da ne smije primiti dok Junuzbeg Z. ne dođe. Kada je Junuzbeg došao, ja sam još pokušao jedanput i opet su mi vratili nazad. Svadbe nikakve činio nijesam, jerbo zaboravio sam prije popisati i (1292.g u mjesecu kjanuni – evvelu ( prije zakona) jesam zaiskao od valije ( guverner) urlaub 8 dana ( 8 dana godišnjeg odmora) da odem u K: (mjesto rođenja) da vidim oca i mater, jerbo nisam ih vidio od 1286 ( 1869.g) te mi je dao urlaub. Otišao sam u K. i sve sam zdravo našao osim mlađega brata ženu,koja umrije na tri dana i to od buneilivručice, te je meni treći dan došao brzojav od valije (guvernera) da idem natrag u Visoko, jerbo će doći kura-memuri ( čovjek koji radi regrutaciju) te sam četvrti dan izašao iz K. I onu noć jest mi se otac razbolio i do osam dana umro.Tako isto za njim  do tri dana brat Mujo, tako za Mujom mati do dva dana, tako za materom najstariji brat Avdo do 20 dana i mlađi  Meho brat jest kod mene bio te sam njega opremio kako je otac umro u K. te se je i on od iste bolesti razbolio i umro.Iza toga do mjesec dana ja sam se oženio, t.j. 1293 ( 1876) u martu 20, te gori rečenu svadbu  nisam pravio, ali baš da nije ni tog slučaja bilo,ja svadbe ne bih činio, jerbo kod mene gorega batakčiluka (bespuslica) nejma, nego kad se tko oženi te svadbu čini. I jest do mjesec dana kad sam se oženio,  došao brat HadžiSalih-aga i Sulejman. Tu su večer po noći od punice na vrata opremili 3-4 momka sa ruhom, te sam ih ja vratio kao što su i oni meni kahvu i šečer vratili.A jeste Junuzbeg moj punac bio tapu–memur (čovjek koji izdaje tapije-zvanična potvrda o nekoj nepokretnoj imovini) te nije meni u odaje htio ulaziti kad mu je služba.Na to sam ja dozvao mal–mudira te mu kažem da kaže Junuzbegu: kad je služba da on meni mora unići u odaju, ili neka ostavku dade, ja ću na njegovo mjesto nači novog  tapu– memur.Na to je počeo Junuzbeg dolaziti u moju odaju i potlije  godinu dana sam ja otišao punici.

U 1293 (1876.g)  jesam ja po sebi namjestio pisare i komisare za desetinu i jest bila desetina izašla  1293 (1876.g) u visočkom kotaru 18 jukova, a ja kad  sam došao bila je u 1291 (1874.g) 7 jukova (juk– tovar( obično 100 oka, oka= 1kg i 280 gr.)To su sve memuri, kajmakami ( sreski načelnici) i kadije (sudije) u onom vremenu krali s memurima. I jest bilo po zakonu žito od desetine kupiti te sasipati u hambare.Ja sam 1292/1293 ( 1876/1877) namjestio na jaliji (ulica na obali)  dva hambara i to koji su držali 13.000 tovara žita. U novcu me nisu koštali nego 9.000 groša.

I jesam sasvim sasvim kotar uredio, ali u 1294 (1878.g) sasvim buna se povišila i kad je bilo u mjesecu temuzu, ( juli), jest meni došao brzojav iz Carigrada da će Austrija granicu preći i da ne bi puška pukla i da će svi carski memuri ( činovnici) na mjestu ostat, samo će vojska unići da red postavi zemlji da ne bi bilo kakve bune.Na to sam ja dozvao odličnih ljudi od svake vjere u svoju odaju u konak.Bilo  ih je preko 80 kad sam im brzojavku pročitao i na to sam im kazao da biše se pazili i po naredbi da ne biše pušku ispalili.Na to su me preupitali i to turci:“ Zar ti se nama nećeš vojevati?“ Ja sam im na to odgovorio: „ Ja bih volio da me vi ubijete, nego li da od carske strane da me ubiju.“ Na to su se oni na me ražljutili i kad bilo 5

( jula) temuza, dođe glas iz Sarajeva po noći da je u Sarajevu puška pukla među narodom carskim i memurima i carskom vojskom.Na 6 jula sabahilenskupiše se Visočani i seljaci Turci preko 300 ljudi uzeše Lemeša Salih  eff. Te ga nazor u  stovariše na konja i odoše u pomoć u Sarajevo. I kad se spremali,dođe meni Alija Oruč  i zapriti mi da više u konak nisam došao i ako bi došao, dok bi se oni vratili iz Sarajeva, da će me ubiti i kuću porobiti.I doduše, ja više u konak nisam smio doći i kod  kuće jesam sjedio.

 

I kad Visočani u Sarajevo došli, jesu se udružili sa Sarajlijama , te su na kršlu  (  kasarnu) udarili i carski asker iz kršile izveli, te mu dopust dali da nisu više pod komandom,da idu svi kućama.Tako  isto iz grada topčije.Namjestili su Loju kao buntovnika, a komandanta

Hakki–Smailbega  Selmanovića iz Taslidže (Pljevlja).

Valiju ( guvernera)  i njegova pomočnika  Konstan pašu sve su proćerali. I koji god je nosio pantole, morali su skinuti i obući bosanske haljine.

Ta revolucija trajala je sa Visočanima od petka do ponedeljka. Jesu se Visočani vratili nazad u Visoko da se spremaju đoja prema Austriji.

 

Jedna istorijska činjenica.Visočani, ustanici, su otišli u  pomoć Sarajevu, očistili kasarne od vojske i starješina, raspustili    vojsku       razoružali turske askere. Zaboravilo se kao i sve što je Visoko pružalo u kriznim godinama, posebno ovim od   skora.

Ja više nisam izlazio iz kuće nego mi je došao kući u sahat 8 u ponedeljak Hasan  beg Zečević i Najli eff. Kadija i fratar iz Sutjeske koji su mene zvali da ja idem u konak da meni hazela (ustanici-buntovnici) neće ništa učiniti.I tu su kod mene sjedili do sahat deset, a ja sam tada stajao u hadži – Ahmedagića kući, Kad pogledah  s pendžera ( prozora) niz čaršiju, ali nakva velika svjetina ide kući mojoj. Na to ja učinih Hasanbegu : „ Eto ih na moju kuću, hajdete  bježite“. Ja sam ih ispratio do vrata i njima vrata zatvorio.

U kući ja imam i moja supruga i dvije hizmećarice.( sluškinje). Na to mi na vrata dođoše i počeše vrata obijati, a ja pobjegoh u jednu hudžeru i uzeh suprugu sa sobom, te promislih da mi supruga ne treba samnom te joj rekoh da iziđe i da mi dade jedan ibrik vode da uzmem abdest, jerbo sam namislio mrijeti ako uniđu unutra.Na to mi domaćica dade ibrik vode te uzeh abdest (pranje ruku i nogu u pripremi za molitvu) i zatvorih se u onu hudžeru ostava, mala i trošna kućica).To Jesu jedna velika  vrata kao što je i  na odaji, a s liva (lijeva) su od halvata  (sobe), a sa desna od magaze ( stovarište , magacin) vrata.Kad je bilo 11. sahat uniđoše oni u kuću i počeše mene tražiti  i nigdje mjesto ostalo nije i svu su mahalu (kvart) premetnuli i rišćansku crkvu i naokolo bostane  ( vrtove sa lubenicama) i tražili su me do 2 sahata noći.

Na osnovu napisanog može se zaključiti da je kuća  pisca memoara bila negdje na Perutcu iznad pravoslavne crkve. Interesantan   detalj koji se spominje je prostor gdje su se sadile lubenice, što govori da su Turci koristili lubenice u ozbiljnoj količini pa je ta navika prešla i na lokalno stanovništvo.Danas su rijetka mjesta gdje se gaji pokoja lubenica.

Po jednim podacima s kojim sam raspolagao, broj ustanika bio je 100, ali sad vidimo da je ustanak započelo 500 ljudi.

Niko od 500 duša da reče vrata od hudžere da otvore kao da  im jeog oči zalijepio i najpotlje đeriz  ( septička jama ) od  memišhane (aborta)( vanjski WC) digli preko avlije.Djecu su mi išćerali i kad su se zavili u  feređu( ženska duga haljina od čohe) i jesam čuo u hudžeri, kad je Kavazović vikao da im vide noge , da se ja nisam u feređu zavio.Na to kad je bilo 2 sahata noći i kad su mi kuću porobili, ondak su vrata zatvorili i ostavili stražu na vratima i oko kuće. I u Ahmedagića kući  su stražu ostavili .Na to sam ja u hudžeri promislio šta da radim, te smislih da ima u  mutvaku ( kuhinja) šuba  u Moštre Mehmedbega avliju, te sam izašao iz hudžere te u halvatu ( soba) pod dolafom ( ormar) našao staru svoju nakvu saku ( gornji dio dio muške odjeće) te našao nakve patinje (papuće, kućne cipele) , i njih obukao te otalen u kuhinju  gdje sam uzeo s one šube još 5-6 ćerpića da pođem u Moštrinu avliju. I jesam  probao da mi je proći, ali malena je šuba bila, te kad sam se povratio , jesam s ognjišta oborio gvozdenu mašu,

( lopatica za ognjišta, kovana trougaona željezna lopatica za sačeve i zapretanje pepelom)

Te je ona straža čula u Ahmedagića kući, te  zavikaše:“ Tko je to?“ Ja na to pobjegoh svoju hudžeru.Oni dođoše te počeše tražiti i Avdo Keso golim nožem upri u moju hudžeru i kako ja nisam zatvorio vrata.Na to ja počeh vikati i psovati pobjegoše u Ahmedagića kuću, te sam ja odmah za njima pod hajat. ( hodnik). Kad tuda Avdo Keso i Ahmedagića sluga i brat mu Fehim lavorverom na me da me ubiju. Ja sam mu lavorver oteo i kad sam lavorver imao uzase, kao da sam  lavorver imao uzase, kao da sam se nanovo rodio, te sam sve trojici oružje oduzeo i zaiskao im jednu  cigaru  koju su mi dali.Onda sam ih prepito tko je povod bio na moju kuću se udari.To sumeni kazali nakav Smail bajraktar iz Doboja i da je on moje puške odnioi da je na konaku u Muje handžije u hanu. Zapovjedio sam da mi užegu  fenjer i da dva Avda idu sa mnom, a Fehim čuva kuće.Kad smo izašli pred vrata, ima preko 40 zločinaca i to svi spavaju kao psi. Mi smo prošli, niko nas opazio nije i kroza svu čaršiju  do Mujova hana.Kad poglednuh: u moga punca Junuzbega Zečevića vidi se ćošku svjetlilo.Na to ja velim onom Avdi : „Hajde otidi  Junuzbegu i kaži  mu da sam ja u hanu izašao, ali ako kome drugom kažeš te dođu na me buntovnici, ja ću ubiti najprvo tvoga druga Avdu Kesu.“On je otišao, a ja sam ostao kucajući na vratima dok su mi otvorili i pitam odadžije ( vratare) gdje je Smail barjaktar i on mi kaza da je jednoj odaji , i jesam ja namislio odmah lavorverom u prsa , ali kad mi odaju otvoriše i sviću zažegoše, bijaše u toj odaji Salihbeg Čaluk 

i 10 muhtara ( starješina sela). Ja pitam za Smailbega, kaže mi Salihbeg da je otišao u sahata 2 noći kući i da je odnio puske moje.Salihbeg  mi dade ingeliju ( duga vojna puška regularne turske vojske) i 50 fišeka i on mi reče: „ Ja ti ništa ne mogu ,  eto ti puška, brani se!“. Na to dođe Junuzbeg zečević  ea 7 momaka oružanih i meni kaže: „Ustani, hajde da idemo kući“.. Na to mu ja odgovorih da „neću, jerbo će udariti i na tvoju kuću kao što i na moju i porobiti je, nego ću jaovdik ostati i kad se svane ko dođe na me, ja ću na njega pucati dok i oni ne ubiju mene“. U to vrijeme bi dosti Bilečana muhadžira te sam ih ja lijepo nagledao i davao tajin ( sljedovanje vojničkog hljeba), te pred njima bijaše Halidaga, Na ti moj odgovor Junuzbega nestade, ode nekuda. Evo ti ga sa istim Halidagom i kaže meni Halidaga: „Hajde mojoj kući, evo ti božje vjere, imam trojicu braćei4 žene i 5 sanduka fišeka; dok svi u kući ne izginemo, ja te neću ispustiti“I na to ja sam snjima kući otišao i bila mu je kuća odmah više hana , te oni isti dan dozvaše  Halidagu u konak i Junuzbega, te su Halidagu namjestili juzbašom ( kapetan ispred 100 momaka), a Junuzbega  bimbašom (major) da idu sutra  na Maglaj pred Austriju.Buntovnici su namjestili na moje mjesto kajmakama ( sreski načelnik, pomočnik velikog vezira)  hadži Ahmetbega Čobu.Sutradan , kad im je vojska gotovo bila pred konakom, ja sam namjestio jedno pismo na Junuzbega Zečevića da sam onu prvu noć  iz kuće izbjegao i da sam na Tarčin došao u kmeta i kmetovskog konja uzjahao i da sam otišao u Konjic. Kad je Junuzbeg moje pismo prinio, predao ga je kadiji i kadija je pročitao ga ustašima i ondak su se oni vjerovali da sam ja otišao u Konjic i nisu me poslije tražili. Taj dan otišao je i Halidaga i Junuzbeg, a ja sam ostao kod Halidagine kuće.Do dva večeri jesam obukao bosanske haljine,tj. silahšorske ( odjeća vojnika koji služi kao dvorska straža  i pratilac sultana) i lavorver za pas i u ruke ingeliju ( dugu vojničku pušku), te u sahat dva noću Junuzbegovoj kući otišao.Kad san prošao, na hamamu , na česmi bijaše ih Visočana abdest uzimaju i niko me nije poznao nije,te sam na dolnja vrata otišao, te sam tu bio dok su se Junuzbeg i Halidaga vratili.

Očito da je punac autora memoara, Junuzaga Zečević živio u kući koja se nalazila u današnjij Zečevića bašći.

Bitka kod Maglaja bila je 3 avgusta 1878.g. kojom prilikom je pobijeno 45 austriskih vojnika .

„Die operation  Bosniens und der Hercegovina 1878. Wien 1878.

1. Izdanje austro-ugarskog ministarstva rata.

Pita mene  šta ćemo sa djecom? Ja mu kažem : „ šta  ostali svijet radi“, te je i svoju i moju djecu digao u kulu na Dobro.Ja sa rekao Junuzbegu da mi kupi 15 tovara žita kukuruza  te razdjeli Bilečanima  i svi oni neka idu na Dobro.“ Kazaćeš im da su im to moja djeca kupila i da imaju gori ići da ih čuvaju“, te tako su preko 25 kuća Bilečana  i našu su djecu čuvali.Do dva noći smo ja i Halidaga sa momčetom pojahali konje.I tu bijaše iz Sarajeva došlo taj dan  preko 10 bajraka Sarajlija da idu se sa Austrijom biti i kad smo prošli kroz čaršiju, počeše vikati: „ Eno bježe, hajde da idemo ih vratiti.Jedni kažu :“ bogami ne idite za njima, ubiće vas“, te smo tako mirno prošli kroz čaršiju. Došli smo na dobro te sam ja u kulu jednu malu odajicu , te za me niko nije znao osim Junuzbega i Hasanbega i Halidage, te jesu Sarajlije  mnogo puta uz  11 dana dolazile da dignu Bilečane , ali Bilečani kažu njima:“Mi živi odavlen nećemo, mi čuvamo kajmakanov harem………

A, drugo mi se za vašu zemlju nećemo biti , mi smo muhadžiri,  a Hercegovci, a i ovo je kajmakam Hercegovac što je bio , te njegova harema čuvamo. Kad je bilo 2 avgusta  ala turka (kalendar u turskoj terminologiji), a 14 ala franga (u francuskoj terminologiji), te jest se vojska austriska primicala Visokom i niže Visokog jest ili velika kavga bila, jerbo im je došlo u pomoć Visočanima iz Višegrada vojske, ali je u varoši austrinska vojska unišla u 5 sahata dana i tako su pucali i kavgu činili i topovi pucali , a ja sam spavao i ništa  čuo nisam.

Kad dođe Junuzbeg i Hasanbeg ozgar s brda gdje su gledali kad je vojska unišla u Visoko kažu da pojede vojska Visoko. Te kad je prošlo 2 sahata skupi se Visočana da zovu Zečevića  da ide u Sarajevo velikim drvetima da će tu biti  velika kavga i da će otalen đoja ( odgovor na upit. Znači koristiti varku, tobože, kobajagi, a danas koristimo izraz ufol) povratiti Austriju  nazad—i pred njima hadži Ahmedaga Ahmedagić.Na to im je odgovorio Hasanbeg: „Da pitamo kajmakama hoćemo li ići ili nećemo?“ Na to su se svi  začudili, te Hasanbeg meni dođe pa mi kaže i moli me da izađem njima u voćnjak i da im kažem svoje mišljenje, te sam ja uzeo u ruku ingeliju ( dugu vojničku pušku) te izašao k njima  u voćnjak. Kad ja pogledah: pod voćnjakom na katani  (konjanik) Mula Alija Misirlija koji je bio na mojoj kući.I ja sam bio potezao ingeliju da ga ubijem kao rišćanina.Na to je meni Hasanbeg  ingeliju oteo, a zavikao istom Mula-Aliji:“ Bježi bolan, ubiće te kajmakam!“( sreski načelnik i pomočnik velikog vezira u bilo kom mjestu se našao, izaslanik). Na to je on pobjegao, a ja kažem Visočanima i Ahmedagiću da se prođu Sarajeva, neka idu djeci na sela gdje su isprtljali (iselili se).Na to meni odgovoriše:“ Da hoćeš ti ići u Visoki mi nebismo išli u Sarajevo“.Ja im kažem „“ Ja se bojim  odavlen do Visokog da me ne ubiju buntovnici, a ja se Švaba ne bojim“Na to smo karar dali( dogovorili se) da oni mene svedu do na  Zbilje te su mene i Halid eff. Džumrukčiju  sveli, te smo sa  Zbilja konje pojahali do rišćanske crkve i vratili konje nazad. Otalen pješe do Ahmedagića kuće. Tu bijaše patrola i koja pita:“ Šta ste i kako ste“, te nas uze patrola među sobom te odvedu generalu Tegetofu na meraju pod lipu.

Pita mene general :“ Šta?“ Ja mu kažem :“ Kajmakam A.: Na to on meni odgovori„ Ja tebe i tržim“.  Ja mu kažem : „ Ja nisam buntovnički kajmakam, nego carski i ja sam sad iz šume došao“. I kažem mu kako su na me Visočani udarili i kuću porobili.Na to me uzeo na zapisnik te sam mu sve pokazao kakva je stvar bila.Na to vjerovali nisu, te je bilo pod reštom

( iskrivljevi izraz za arrest-zatvor) u kahvi  na jaliji kaluđer i dva popa i dva fratra i Simo, te su otišli njiha pitati je li istina što sam ja pokazivao i oni su svi da je istina potvrdili.Na to je me  Tegetof  usmeno potvrdio da sam opet kajmakam i naredi mi da nađem u čaršiji  1.000 oka kave i 1.000 šećera i 3.000 pirinča, 2.000 soli. Dade mi  jedan cuk  soldata (vod vojnika) i dvojicu kapetana i dvojicu obrlajtena ( nadkapetana). Na to kad smo došli u čaršiju, ne biješe od Turaka niko, samo rišćani i jehudije ( hrišćani i jevreji). I počeše turske dućane obijati. Ja im kažem : „ Vi niste ni na kakav porob poslati (otimanje robe), vi nemate pravo obijati tuđih dućana“.

Na to mene nisu ćutali i ja se natrag povratim Tegetofu i kažem mu da „ velesile vas poslale nisu da vi robite čaršiju“. Na to se on ražljuti i dade mi druga dva cuka( voda)  soldata i 8 oficira i zapovjedi im da one imaju odmah nazad povratiti, a da oni ne smiju ništa raditi što im ja neću zapovjediti.

Skupio sam  im do po noći šećera i kahve, pirinča i soli i predao i kvitu ( potvrdu o predaji)  da sam im predao.I jesu prije mene porobili cijelu Doljnju mahalu , jerbo s vojskom došlo i preko 1.000 seljaka latina i rišćana koji su robili, te tu noć dva put sam Tegetofu išao i da postavi mir da se ne robi,  koji je postavio oko svega Visokog  straže da ne smi niko iz Visokog ništa izniti

I jest vojska pošla na Sarajevo u sabah, Tegetof je postavio jedan batalion vojske i jednog majora, te smo zajedno bili na ćupriji kad je Tegetof pošao sa vojskom.I jest majoru nalog dao i to na njemačkom jeziku da ne smi nikakva koraka učiniti bez moga pitanja.I tu bijaše jedan lajtent Hrvat kod nas te je meni taj nalog kriomice kazao. I kad smo se rastavili, ja sam majoru govorio da odmah razredi petrole i seljake da išćera iz varoši koji je to i učinio.

I jesam peti dan patrolu uzeo te po rišćanskim kućama što su robili prije na dan turske kuće,

Sve im oduzeo i Turcima dodao koji su porobljeni bili.I jesam odmah haber ( vijest) učinio po selima da slaze oni koji su bili izbjegli iz kasabe sa sibjanom ( djecom i ženama) koji su oni svojoj kući povratili

Isto tako da ima svak svoje oružje doniti u konak kroz tri dana i svak je donio.I bilo je oružja preko 100 kola. Što je bilo carskog oružja, to smo odabrali opremili u Sarajevo, a ostalo oružje stukli te u gvozđu prodali.

Ali, isti je dan kad je Tegetof otišao, jest vojska trojicu od Turaka ufatila koji meni nisu poznati bili  i sa njima iz Visokog istoga Kavašćeta ( nekog Kavazovića) koji je vikao u mojoj kući kad se ja nisam zavio u feređu i to su sva četiri bila osuđeni na smrt.Ja sam  Kavašćeta odbranio i kazao da je dobar čovjek i da se ne ubije, te su onu trojicu ubili , a njega su oprostili i sad živi u Visokom.

Isti dan jesam našao dvije do tri kuće za ranjene kojih je bilo od Austrije 360 i to sve u ruku i u nogu, a koji u ostalom tijelu ranjen nije mogao ni priboljeti.I taj isti dan iza podne , jesam ja sjedio u odaji sa majorom i deset oficira u to dođoše u odaju 30-40 rišćana koji se počeše tužiti na Turke da će doći Turci sa sela i da će onu noć udariti na soldate i da će ih pobiti.

Na to je na noge ustao i sviju iz odaje išćerao i niz basamake (stepenište drveno) stjerao:

“ Jadni onamo oni lopovi, što lažete kad nije istina.“ Na to me major preupita, a ja mu kažem da su i oni zajedno bili u bitci i sad su došli te lažu na Turke. To moguće nije da će oni doći i udariti na vojsku, te na to je od mene major zaiskao 5-6 prvih (viđenijih) ljudi, te bijaše tu hadži Ahmed-beg Čobo, Abdulah eff. Kajmakam što je bio u Ključu. Te  njiha pohapsi pored osiguranja, ako bi tko na njiha udario da njiha pobiju.Oni su dva dana bili u hapsu i pušćani i istog Čobu tražili da ga ubiju jer je bio buntovnički kajmakam na mom mjestu, ali ga ja nisam htio prokazati i dao sam mu put da ide kući i da se sakrije kao što je tako i učinio dok je oproštenje dšlo.

Sutradan jest iz Sarajeva  povratilo sto kola praznih, i na Misoći mal ( umalo) ih seljaci pobili, jerbo su hesabili (lažnu vijeast širili po selima) da bježi Austrija iz Sarajeva , te sam ja spremio 2-3 zaptijjenske

( stražar koji održava red, redar) suvarije (konjica) te su seljacima  zaprijetili da ne bi nanovo puška pukla.

Kad je bilo peti večer, ja u punca  Junuzbega Zečevića na ćošku bio i uzeo abdest za akšama, kad proleće jedan  katana (konjanik) ispred ćoška, tako za njom još dvije do tri i ja se na to  obukoh te odoh na Jaliju u konak.Kad pogledah preko Bosne , to je sve austriska vojska pretisla , te ja uzeh 10 zaptija te na ćupriju, kad na ćupriji stajaše na konju obreš ( pukovnik) Reslić te meni viče:: „Jeste li vi od ove čaršije kajmakam?“Ja mu kažem „jesam“ Na to on meni zavika da ga je opremila  Ekselencija Filipović da zapali Visoko su 7 bataljona soldata i 14 topova. Na to sam mu ja odgovorio : „ Rušiti Visokoga  nećete dok je na A. glave, jerbo nejmaš pravo rušiti.U Visokom nikakve bune nejma, a drugo velesile vas nisu poslale  da vi rušite varoši po Bosni i Hercegovini, nego da mir postavite“.Na to  je isti Reslić uzeo mene pod ruku  i kaže mi polako da niko ne čuje: „ Hoće visočani Turci da pobiju sve rišćane i Vas da će ubiti“.Ja mu kažem: „ To istina nije“, ko je kazao slagao je“ Na to smo se povratili zajedno preko ćuprije u vojsku te sam zaptijama naredio da im drva (palaće za spavanje na otvorenom, oblice i dosta slame.) prepravi , a i  jest bilo slame dosta. I ja sam se bavio među njima do tri četiri sahata noći , te sam zaiskao dozvolu da idem kući da spavam.On je meni dao jednoga oficira, to jest lajtenta i 20 soldata te su sa mnom pošli . I kaže mi Reslić: „ Evo neka s tobom ti soldati noče“, te sam ih ja doveo  Junuzbegovoj kući kad je bio vakat spavat,oficir mi kaže: „ U kojoj  odaji  ćeš spavati da metnem stražare“.Ja mu na to učinih: „ Gdje ja spavam, tu soldat ne smije unići, ali eto ima avlinska vrata i od basamaka vrata te možeš tu stražu postaviti“ kao što je učinio.I tu noć nisam mogao zaspati do sabaha.

                                    

 Moji Doživljaji

1. u Visokom

Ja sam rođen 1873. u Visokom na Šadrvanu u današnjoj našoj kući broj 49.Otac mi je Husejn eff. Ahić, a mati kči  Zafranića Fatime; kad sam se rodio povila me moja sestra Šidija , dakle ona mi je baba.Sa mnom je se najviše bavila neka Nurija sluškinja mojih roditelja .Ona je mi je bila dadilja , koja i danas živi (misli se u trenutku pisanja)?.

Nešto se malo sjećam kad su Osmanlije bile u Bosni t.j. kad je Bosna bila pod turskom upravom..A mogu se osvjedočiti po ovome slučaju kojeg sam od svog djetinjstva upamtio.Dođe na Šadrvan na vodu pred naša vrata neki turski vojnik koji je služio u konaku  da natoči u šišu vode.Po svoj prilici je rezao jabuku , te režući tu jabuku  obrezao se je bio po dlanu.Ja sam vidio gdje mu krv teče, a on siromah neumije da da govori našim jezikom nego se tuži turski, da ga plaho boli, kud se je obrezao. Po ovome događaju pamtim kad su bile Osmanlije u Bosni.Dobro pamtim kad je Austrija koracila u Bosnu. Dobro pamtim kad su se Visočani selili po selima da si sačuvaju sibijan ( djeca i žene)jer su razumili da će švabo ući  u Visoko te da će  hodati po mahalama i kućama.Što je ko mogao ponijeti sa sobom od pokućstva i prtljaga ponio je , a šta nijesu mogli ponijeti strpali su u magaze.Moji su roditelji nešto malo ponijeli za potrebuod pokustva, a ono drugo zatvorili u Durajlića magazu,

na Boga tevekkul učinivši ( u amanet Bogu ostaviti, pa šta bude),te zaključavši kuću pošli smo u selo Uvorići, da se učuvamo od švabe. Dobro znam da tadaj otac nije išao s nama, nego naš amiđa Ahmed i još neko ne mogu pamtiti ako je? Ja sam tadaj mogao nogom ići i zbilja sam išao.Kad smo došli u to selo bili smo tuj 2-3 dana dok zavikaše seljanke eto Bogme sad će udarit i na naše selo.Onda smo mi otišli u selo Banjere  blizu Dobrinja, te smo se tuj usčuvali od dušmanina. Tadaj je  bilo veliko krešivo (paljba, pucnjava) na Lugovima gdje  naš otac bio.Kad smo čuli da je Visokom nastao već mir, onda smo se mi natrag vratili kući.Kad smo došli u Visoko imali smo šta da vidimo:Polovica je Visokog porobljena, cijeli istočni kraj Visokog, pa po  nesreći i naša kuća pa i Durajlića magaza, još onako tvrda.Sve su plačkaši odnijeli, štogod su gdje našli.Kad uđosmo u našu avliju prosuto žito i slama, jer su iz našeg hambara žito nosili, pa su od obijesti po avliji( dvorište u ograđenom dijelu kuće) prosipali. Basamaka su vrata rascijepili, gdje dan danas to stoji za uspomenu, te se zna ked su udarili kundurom i bajonetom.Kad izagjosmo (izađosmo ) u gornji boj, al gori po zahodu prosuto mlivo.

Ugjosmo (uđosmo) u čošak ( vila, raskošna kuća za stanovanje) te ja pogleda nešto na pendžer, ali iz Vražinih vrata ( otprilike , gdje sada stanuje Ibe Vražić, Vražo), izagjoše(izađoše) dvojica švaba noseći u rukama po jednu kokoš,ne znam, da li  su žive ili mrtve. Posmatram u strahu te švabe, ali bijahu od konjičke regimenti soldati povisika boja ( prilično visoki), na glavi im crvene švabike( kape vojničke), kratki maveni kaput ( plavi kaput), crvene hlače  i visoke čizme. Ja u prvi mah  vigjenja(viđenja) nijesam mogao razaznati kakva je to vjera, dok mi mati nije rastumačila, da su to švabe.

U to vrijeme  dogje(dođe) nam i otac, znajući da neimamo iz ćega  da jedemo i pijemo, nosi u ruci  zemljenu tepsiju i bukaru ( zemljana posuda iz ćega  se za nevolju voda pije) te nam je mati u nekoj tengjeri (tenđeri, bakarna kaljsana šerpa, lonac) svarila( skuhala) mandre( pura, kačamak), te mi  ondje pred kućom na podu ručasmo.Makar ja tadaj bio i dječko, osjećao sam u toj borbi veliku tugu i nesreću u našem tužnom tadanjem životu.

Tadaj su naredili, da se metne na kuću kakva zastava, u znak da je se u dotičnu kuću vratio sibijan ( dijeca sa ženama) i još više su naredili, da se papir, na kojem je nešto pisalobilo hrvatski , prelijepi  na dotična vrata.Onda je  moj amidžić Ahmet na dlanu razmutio pšenična  brašna, da tim prelijepi taj papir, dobro se sjećam kako je taj papir prelijepio austriski vojnik koji ga je i napisao.

Dobro pamtim kad sam pošao u  mejtef sa svojom sestrom Rašidom koja je već i od prije išla pred bulu  Mula –hanumu.Ona  mi je dala na četvrtini arka napisan elif iz kojeg sam veoma marljivo pamtio………….

Kad je bio sabah( svitanje) jesam iste soldate i oficire uzeo, te otišli u logor i odmah sam se  Resliću  protivio: kako mene more uhapsiti da ću ići , u Sarajevo i tužiti ga Filipoviću. Na to je on meni odgovorio isti.: „ Ja sam Vama dao soldate  za tvoju sigurnost da te ne biše ubili Turci“.

I na to je zapovijedio da mu imam 150 volova skupiti i oni šećer i kahvu i pirinač i so što sa bio oduzeo sd jehudija i rišćana, Tegetofu da imaju sami Turci dati kao štrof (kazna) .Sakupio sam prve Turke te su oni što su imali kahve i šećera i soli i pirinča po čaršiji pokupili i nije im doteklo, te našli bili Sulju Karmehića, ( šakira Karamehića pradjeda) i dali mu 300 dukata da ima ići u Sarajevo da pokupuje.Na to dođe Suljo Karamehić meni pa mi kaže pred Reslićem da iđe u Sarajevo  da kupuje kahvu i šećer što mu nije dotaklo (bilo dovoljno).Ja mu na to kažem: „ Što nejma, to ni Bog ne išće, kamo li Reslić“. I na to sam ga vratio. Šta je bilo predali su. I  jesam opremio zaptije (redare) da po svemu kotaru te su skupili 180 volova koji sam ih predao i ni jednog krajcera za njih dali nisu.Eto kakva je pravda. I jest u magacinima bilo od desetine žita 3.700 tovara  te je isti Reslić doveo sa sobom  300 kola kojih je natovario i sve je hambar-memuru (  starješina magazina žita) Muhamedagi Hadži Omeroviću dao kvite( potvrde o preuzimanju)Treći dan kad je htio poći u Sarajevo meni kaže: „ Moraš i ti sa nama ići u Sarajevo“.Ja mu kažem: „ Na moranje nije , jerbo ja vaš činovnik nisam nego turskog cara“. Na to on meni odgovori: „Na moranje nije nego da te predstavim Filipoviću“ Kako što je on otišao s vojskom iza podne, a ja sam sutradan rano, te sam ga stigao jedan sat do Sarajeva  i on meni dao

vizet-kartu da mogu unići Filipoviću. Ali mi reče da oni dan ne ulazim, nego sutradan. Te tako isto sutradan jesam općinu gdje sam vidio Mustajbega Fazlipašića i pitao me : Što si došao?“ Kažem mu da sam došao vidjeti Filipovića .Na to je on meni odgovorio da idem natrag jerbo će me rezil učiniti kao što je i njiha rezil učinio.Na to mu odgovorih: „ Kad sam došao ja ću mu i unići“.Te sam otišao u veliki konak, te sam ađutantu , tj.  javeru predao vizet- kartu Resalića koji je unio istom Filipoviću,  te sam ja malo postajao.Na to je isti Filipović otvorio sobom vrata i pozvao me unutra i lijepo me dočekao i davao mi sve naloge usmene da se ima  desetina popisivati i nova vergija ( porez) pobirati i tretinu kmeti da imaju davati agama i ostali sav mir. Kroz telala da ja imam najprije razglasiti.I najpotlije izvadi jedan tefter iz hastala te mi kaže. „Evo Visočana koji su bunu dizali i bili na vojsci na Maglaju , te ja ove hoću buntovnike da mi odmah povežeš i spremiš“ Ja ga ondak   zamolih da mi pročita koji su, a najprvi upisan moj punac Junuzbeg Zečević,  koji kaže isti Filipović, da je pobio 70 husara kod Šahin-kamena  sa svojom vojnskom.Ja sam mu na to kazao da mi je to prvo svjedočanstvo dokazati da je isti Junuzbeg Zečević, moj punac i kad su buntovnici udarili na moju kuću u Visokom, sutridan da su ga  namjestili pred vojskom bimbašom( major) i da su ga nazor oćerali i da nije otišao da bi njegova kuća porobljena bila kao i moja i da biše ga možda i ubili te je morao ići..Tako su isti ostali (se) na moranje bunili i na vojsku išli.“ Ako vi tako počmete po Bosni tražiti,neće Vam nitko ostati što ga nećete kazniti“. Na to je meni pružio ruku i kaže „ Ja svima poklanjam, a onima što udarili na tvoju kuću i porobili, neću im pokloniti“.Dade mi jednog ađutanta, to jest javera te mu zapovidi da ide u drugu odaju sa mnom da popišem one koji su na moju kuću udarili, te smo otišli u drugu odaju, te sam ih napisao 29 i kažem istom ađutantu: „ Bilo ih je na mojoj kući preko 500, ali ih ja ne mogu više napisati nego 29“. Na to mi isti ađutant odgovori: „Hajde Ti, mi ćemo spremiti jedan cuk (vod )vojske pa ćemo ih pohvatatite ćemo ih dovesti u Sarajevo“Na to mu ja odgovorih da meni isti tefter dade da ja sobom unesem Filipoviću koji me je opet lijepo dočekao te me pita: „Šta hoćeš?“.Na to sam mu odgovorio: „Evo što ste zapovjedili koji su na mojoj kući bili, ali je bilo preko 500, ali mi nije poznato, samo  (znam za ) 29.Samo vas ja imam zamoliti jerbo u našem zakonu stoji: ko god meni zlo učini da je njemu dobro, te Vas molim, ako ćete ih Vi koštigati ili hapsiti, ja njima oprašćam“. Na to je meni pružio ruku: „ Kad vi njima oprašćate, ja Vami vas kotar oprašćam da neće iz toga kotara koštigan (hapšen) biti niko, i da ima taki ljudi u Sarajevu te mene da mole i da mi dokazuju ja ne bih u Sarajevu nikog ubio“.Na to je potlije iz Porićana ( Porijećana) na hadžiju Buzu izašla smrtna osuda i kad je uvidio Filipović da je iz Visokoga, ondak je povratio osudu natrag i rekao: „ Ja sam kajmakamu A.poklonio vasnjegov kotar da nejma niko kaštigan biti“ i hadžiju Buzu pustio,. Ali  kad sam bio na Dobrome oni dan kad je Austrija unišla, ja sam htio ubiti Mula Aliju Misirliju koji je bio na mojoj kući i potlje svi meni zapadoše da ih pobijem.Ali to, kad mi je zapalo da ih pobijem, ni đavo vesveseo ( u zabludi) donio nije da bih ja mogao kakvu Turčinu zla pomisliti i ja hoću to reknem nije moga merhameta ( milosti moje), nego da je meni Bog dželešanum koji nas je stvorio, da mi u srce  ilham dao te sam ja svakoga  milovao kao brata i baš i one što su  mi na kuću udarili. Jest opet Filipović naredio jedan batalion i jednog majora te smo postavili nanovo Salih eff. Lemeša, jerbo je stariji kadija Nail eff pobjegao i namistili smo kasira ( blagajnika) Mujagu Burića i tako postavili medžlise (vijeće) kao što i za turske vlade , te je išlao sve u redu kao i prije.

Feldmaršall-Lieutenant Freihor von Jovanvić, komandant XVIII trupne  divizije određene za okupaciju Hercegovine.

Salih Vilajetović, Hadži Lojo, jedan od  glavnih organizatora ulaska austro-ugarskih trupa u Bosnu i Hercegovinu.

Misli se na upad  u Banju Luku  austriskog  generala arilerije princa Sachsen-Hildenburghausena 1737.g., čiju je vojsku potukao veliki vezir Ali-paša Hakimoglu, poslije čega se austrijska vojska povukla 1737.g.Cifra koju iznosi autor od 60. 000 poginulih je pretjerana jer je u početku general Hilden burg hausen imao na raspolaganju samo 18.000 vojnika.

Fejdmarshall Lieutenant Graf Szapari, koji je pretrpio poraz sa svojom XX divizijom kod Tuzle 11-14 avgusta 1878. morao se povući do Doioboja  15 avgusta 1878.

Te tako isto iz Bihaća četiri  puta smo proćerani bili na Zavalu su 30 bataliona soldata, a jerbo je tu turski  vođa bio Husejin eff. Karabegović , Hasanbeg Čeko, Hasanbeg Privilica

Snimak Husejn eff.  Karabegovića potiče sa čuvene  i jedinstvene fotografije delegata Zemaljske vlade koji su otišli u Beč da se poklone Franji Josipu 1882., koja se nalazi u Franjevačkom samostanu u Visokom.

Husejn ef. Karabegović

 

 

 

 

Te su se osvjedočili bosanski plemići  i da su tako svakom mjestu bili, to bili, to bismo mi i do sada s onu stranu Save bili“ I tako odgovori Jovanoviću i reče mu: „I vi biste još u Dubrovniku bili, u Hercegovinu unišli ne bi, ali si bez puške unišao u Hercegovinu, jerbo se nijese Hercegovci biti, jer su poslušali sultanovu naredbu.“.Na to je general Jovanović ušutio. Tu smo se bavili preko noći i ja sam otalen otišao u Asim eff.Uzunije te noćio i sutradan prekazao se Filipoviću te sam otišao opet na svoje mjesto kao kajmakam u Visoki te sam u Visokom uredovao i gledao posla do 1879. maja 20.U to  vrijeme je mjesto posto g. Njegova  Visost Vinterberg, te je isto on otišao na urlab (godišnji odmor) a zastupao ga je general Jovanović iz Mostara.Kao što i jest protiv mene bio, te je spremio jednog Švabu, tj. na mjesto u Visoki da bude prestojnik, ali nije nikakve zapovjedi pismene dao nego mu je usmeno nalog dao da imade ići u Visokoi započeti uredovati dok naredba dođe pismena. Na to je on došao u Visoki, tj. 20 maja 1879.te se je meni prestavio u mojoj odaji i kaže, da je visočki prestojnik, a ja ga pitam: „Kamo naredba da ti predam ured?“Na to je on meni odgovorio da ga je spremio usmeno Jovanović da preuzme ured dok mu naredba dođe.Na to sam ja odgovorio istom novom prestojnikuda ja njemu ureda neću predati dok mi ne dođepismena naredbaod vlade. Ja sam imao od poreza ukupljenih novaca u kasi 12.000 forinti, te sam sutri dan otišao  u Sarajevo i predao novce.Otišao sam Jovanoviću koji me je sasvim lijepo dočekao te smo se tu razgovarali i kažem mu da je nekakav Radulović došao u Visoki kao prestojnik i da ste ga vi opremili da mu ja predam ured i ja sam poiskao naredbu, on kaže da ste ga vi usmeno spremili da od mene primi ured; ja mu bez naredbe dao nisam, niti ga poznajem.“

 

Na to je isti Jovanović meni odgovorio da nije njegova istina da ga je poslao za prestojnika, nego da je meni u pomoć poslao da popis učinimo u kotaru naroda, tj. nufus, (popis stanovništva) te ja tako isto meni zapovjedio usmeno da imam dati po kotara, a da ja uzmem pola kotara te popišemo popis naroda kao što smo tako i učinili.Tako smo popisali do mjeseca jula u istoj godini, ali je Jovanović general pošao na urlab (godišnji odmor) te je izdao naredbu te potvrdio Rajetića za pretstojnika, a mene ostavio bez službe.Ja sam na to otišao u Sarajevo te unišao gosp. Vinterbergu koji je meni odmah kazao da to biti ne može da me ostavi bez službe budavši je mene potvrdio Filipović.

———————————————————————————————————-

Prijedlog za A. odlikovanje  zbog zasluga u 1882 glasi: „ Verdienste wahrend Operationen-trieb Contributionen aen, verwaltete ararishe Vorrathe, entvwafnete Visoka“

                     “Zasluge za vrijeme operacije ulaska, doprinos u razoružanju   Visokog”

                  Prijevod je translatorski pa je greška u prevodu moguća.

Rekao mi je da da će meni dati drugi kotar dati    koji sam i dobio dekret 21 juna te služio do 15 augusta 1880. i tada me je vlada premjestila u Donju Tuzlu kao kajmakama.Kad sam došao u Tuzlu u mjesecu augustu 1880. ja sam ogroman ostatak poreza našao, tj.za 1879 i 1880 preko 300.000 forinti, te sam sve ućero do nove godine u kasu. Godine 1881. jest se pokazala u desetini velika krađa te kad se je desetina svršila, to jesam ja uvidio te

• Emil Rajčetić  kotarski prestojnik u Visokom.
• Kao kajmakam u Bihaču  zamolio je A. dvomjesečno odsustvo, poslije čega je zbog slabog zdravlja premješten u G.Tuzlu ( Zemaljska vlada  u Sarajevu  (skr.ZVS) broj 1938 prez. 17. vi 1880). Tu je imao 1.800 forinti godišnje plate.
• U Tuzli je A. došao u oštar sukob sa kotarskim prestojnikom Francom  Skacelom zbog tužbe seljaka  da im se naplaćuje porez koji su oni već platili dokazujući to poreskim knjižicama, Skacel ga je tom prilikom istjerao iz kancelarije i podnio protiv njega vladi lažnu tužbu. A.  je stm u vezi također podnio vladi žalbu koju završava riječima: „ Nemalo me je dirnulo da sam doživeo u mojoj domovini onako sramno i pred mojim sunarodnicima izagnan biti, i to od jednog čovjeka , tako reći, juče imenovanog kotarskog prestojnika“( ZVS, broj 2541 pr. Od 18.X 1881.Akt se nalazi Drž. Arhivu NR Bosne i Hercegovine u Sarajevu , skraćeno DAS)
• Osim A. za agitaciju su u Hercegovini bili dodijeljeni još: Hadži Daut-beg Bašagić u Nevesinje,Bajo Božić u Ljubinje i Stojan Grabovac u Mostar.Dokumentom br. 4421 prez. Od 10. V 1882,DAS poslat je u Beč telegram  da je uspjelo zavaditi i rascjepiti ustanike Srbe pravoslavne i muslimane, kako je javio konjički gradonačelnik Mustabeg Begtašević, nada skorom povratku muslimana izbjeglica( također akt Zaj. Min. Fin. Br. 1236 prez, BH od 18/101882).A. i ostali koji se ovdje pominju, bio je odlikovan zlatnim krstom sa krunom za zasluge.

(U visočki kotar ) jesam prestupio na službu i to na 7.1 1886.i tamo sam našao popis od desetine 68.000 forinti i ta je služba moja bila  da je imam sa samom vladom pisati i dopisivati se.To je bilo uprkos prestojniku Najmajeru  u Visokom te je molio vladu da ja budem predijeljen kotarskoj oblasti visočkoj koja jest mene vlada predijelila sa dekretom od 6. jula 1886.  kao kajmakama u Visoki i da imam desetinu nadgledavati.I jest tudeka bio poreznik Lates koji je bio napravio sa desetarskim pisarima i komisarima da mu imaju svake godine skupiti od desetine, tj.od krađe 5.000 forinti.I tako su mu davali i krali dok sam ja došao, te u istoj godini jesam im ja krađu presjekao. Te kako nije mogao krasti iz  desetine,to je počeo krasti iz kase, te se je opazilo.U 1887. (godini) ukrao je 2.400 forinti te je zatvoren bio tri godine u Zenici i u hapsu (zatvoru) je umro.

A šta sam viška pronašao u 1886 (godini) 18.000 forinti, te mi je vlada dodala i fojnički kotar 1887. te sam i njega pregledao i opet dali obadva kotara 24.000 forinti viška.U  1888. vlada mi je dodala fojnički, visočki,zenički, žepački i maglajski kotar i gledajući u tim kotarima desetinu u istoj godini jest me vlada mjeseca avgusta 1. postavila kao poreskog nadzornika sa dekretomkod Zemaljske vlade II odjela i to da imamnadgledati desetinu za svu Bosnu i Hercegovinu.

Jesam dobio 4. septembra brzojav u maglajskom kotaru da imadem preći u kotar gračanički i da imadem kotar vas proći i vidjeti   kako  desetinski pisari desetinu popisuju , ali sa toga uzroka , jerbo je prestojnik  gračanički izvješće dao na vladu, da će manjak biti preko 15.000 forinti. Kada sam otišao u gračanički kotar nijesam našao prestojnika Poljanića u kotaru,nego je bio otišao na urlap,(odmor), te mi je poreznik dao desetinskog komesara, te sam s njime vas kotar prošao, ali je bilo svršeno bijelo žito, samo su ostali kukuruzi i šljive.Jako počeli pisari pisati, i jesam ih u šljivama vas popis povratio nazad, koji sam uvidio da su bili polovicu izostavili, te kada sam ja svršio kotar kroz 10 dana, jesam izvješćaje namjestio na vladu: ako se desetina u šljivama i kukuruzima lijepo pregleda, da će biti mimo lanjske godine viška 15.000 forinti i da desetinski pisari sasvim kradu i da isti prestojnik na njiha ne pazi, tj .prestojniku muka bila te je navratio narod, te su mene tužili na vladu.Sa vlade je poslan savjetnik Kugler da stvar izvidi, ali se mogla stvar izviditi nije jerbo je narod bio šljive otresao.Ipak je uviđeno bilo da sam ja prav bio, jerbo je desetini višak bio 15.700 forinti kao što sam ja izvješće i dao.I te sam godine sve lijepo  i viška je bilo preko 700.000 forinti.

Na to opet  12/8 dođe brzojav iz Sarajeva da se imam natrag vratiti kao što sam se povratio sa istim prestojnikom Lazarinijem .I kad sam došao na vladu kazaše mi da za taj moj povratak uzroka nikakva ne znaju, samo zna ministar Kalaj……….

…………Na to oni meni kažu da je ministarstvo stavilo mene u penziju sa 960 forinti godišnje.Ja sam baš i zadovoljan bio, te kad otišao u I I odjel u odaju savjetnika Kuglera, te mi isti kaže: „ Jesi li čuo A:   da si stavljen u penziju?“. Jesam čuo od Kučere da sam stavljen na godišnje 960 forinti.Na to je isti meni odgovorio da nije istina, nego 495 forinti godišnje i da mi nijesu računali turske vlade što sam služio 17 godina.Isti mi Kugler veli da idem caru u Beč, te  ga molim , a ja njemu kažem, dok dekret ne dobijem da ću jednu molbu napraviti na cara te spremiti poštom.Te do 10 dana dobio sam dekret i isti mi je Kugler namjestio molbu, te sam je opremio na cara, ali moja molba nije došla na carsku ruku , nego do u carske konculariju, te je spremali na ministarstvo bosansko,tj. ministru Kalaju.. I odmah me je odbio da imam pravo više od 465 forinti. To sam rješenje  dobio kao odluku 20 novembra 1894.

Namjestio sam drugu molbu opet na cara, te se sobom uputim na 8/12 1894 i dođem u Beč 10/12 u subotu bečer i odjahao sam u „Grand-Hotel“.Na nedelju sam otišao u Grčku kafanu te sam našao jednog sebi kao terdžumana (tumača,vodića, prevodioca), to jest Popovića, te taj dan u nedelju, jest me vodao po muzeumima i po ostalim mjestima, a u ponedeljak jesmo otišli u 10 sati u carski dvor,tj. U carsku  konculariju, te taj dan ne htjedoše mi primiti molbu jerbo se je ulazilo caru. Sutradan, tj. u utorak došao sam u konculariju da me je primio carski sekrear i to bijaše Dalmatinac.Uze moju molbu te je odnese u svoju konculariju.Kad dođe iz svoje koncularije, kaže mi da sam ja prije molio sa poštom i da mi se adencija ( audijencija, ulazak caru) ne može dozvoliti. Na to mu ja odgovorih: „Doduše jesam ja molio poštom, ali car moje molbe nije vidio, nego samo je došao u koncelariju. A vi ste je opremili  na ministra Kalaja koji me odbio, ali sam ja sada s molbom došao da uniđem caru i ja neću otići iz Beča dok caru ne uniđem.Nemate  me pravo odbijati, jerbo na carskom dvoru piše velikim slovima da je carski dvor od prave i svak da može tude svoju pravu stići.Na to je meni sekreta odgovorio: „ Međer( lukavac) si ti stari?“ A“, i kaže mi:“ Zar mene ne poznaješ kada sam bio u Tuzli 1880. kod vas kao kancelist ( zaposlenik u kancelariji) kada ste u Tuzli bili kao kajmakam.“I jest mene uzeo te me odveo u svoju odaju, te mi kaže da molbi nisam preložio dekreta onoga što sam u penziju stavljen i da treba preložiti sa molbom zajedno. Isti mi je dekret  bio u hotelu u kufertu, te mi reče da vodim svoga tumača i da mu ga pošaljem kao što sam i učinio. Tumač mi je vratio nazad moju molbu i od sekretara pismo da mi se je dozvolilo unići caru u četvrtak u 10 sati, tj.na 14/12 1894.

Isti dan sam otišao na bosansko ministarstvo , tj. što je prije bio mutesarif u Banjoj- luci Horovac ( Horowitz Edward, R iter, direktor pri Zajedn. Min. Finansija u Beču.), te sam njemu svu nepravdu kazo, jerbo znadem da će ministru Kalaju kazat.

Te sam otalen otišao  Saksu koji je prije bio na baron Kučere mjestu i tako isto i njemu kazao, te odatlen u konculariju  Šmitmajerovu što je bio direktor financija. Sva trojica mi kažu da uniđem ministru Kalaju i prije mogu caru da ga molim. A baš sam ja bio odlučio da ga nikako očima ne vidim.

I jesam sutradan u srijedu iza podne otišao Kalaju, te su mu za me dokazali koji me je pozvao u konculariju.Dok sam unišao  odmah se je počeo prema meni derati: „ Što si došao u Beč  kad imate u Bosni  vladu, te vladu moli“ I tako je grozno vikao u koncelariji, da se je i u ostale koncularije čula njegova dreka i vika. Na to sam ja njemu odgovorio da je „ meni sasvim krivo učinjeno u  stavljenoj penziji, te sam došao caru i Vašoj preuzvišenosti da Vam dokažem da mi nije računato 17 godina kojih sam služio u istoj zemlji za turske vlade.“Na to mi je odgovorio : „ Zakon je taki i po zakonu ti se učinilo.“Na to sam ja njemu odgovorio:“ Tko taj zakon taki stvori da ja pravo nejmam u istoj zemlji služeći, o oni činovnici koji su služili u Mađarskoj,Hrvatskoj,Češkoj, te su došli u Bosnu i danas u Bosni služe, kada se koji u penziju stavi da ima on pravo i prvašnu službu u tuđim zemljama štje služio, da mu se one godine računaju i da imade penziju iz naše zemlje tegliti potpuno,a ja služeći i u istoj zemlji te da meni prave nejma, a njima imade.Kakav je to zakon  i ko ga stvori?“.Na to se on sasvim ražljuti i poče vikati da sam odmah iz Beča išao u Bosnu i odista išćera me iz koncularije.Eto ti prave( pravde).

I jesam sutradan sa Popovićem otišao na dvor i unišao u salu gdje sam našo preko 150 partaja (stranki)  koji će caru s molbom. I samo je bilo preko 50 generala i oficira. I isti sekretar  koji je meni prije na dva dana molbu primio i nazad povratio da je sam sobom caru dadem, te me je prvo gori kod oficira na jednu skemliju (stolicu) postavio i pita me šta ću ja carau govoriti, te mu ja kažem ukratko.Na to je on meni odgovorio da će i on sa mnom unići , ali da ja idem desno, a on će ostati lijevo. I na to , generali i oficiri gotovi bili, ja sam najprvi unišao caru u odaje te sa je za mnom sekretar. Ali  car bijaše za hastalom  i pisaše te sam ja baš nadesno šest koraka kročio i na svakom koraku pod ala-turka temena učinio.( turski svečani marševski korak sa zastojem na svakom koraku, protokolarni korak kad se predaje raport). Na to je on mene ugledao , te iza hastala došao meni te stao preda me i ja sam mu počeo govoriti da sam došao Njegovu Veličanstvu da je meni bosanska vlada  krivo učunila u penziji i.t.d. sam mu se tužio i čettiri minute jesam govorio. Na to je isti car pogledao na sekretara što je sa mnom unišao, kada sam ja svršio govor, onda mu je sekretar sve njemački dokazao što god sam ja govorio. Na to me   je  isti car  preupitao gdje sam dobio orden. Ja sam mu kazao: kad je bila buna u Hercegovini……….

 

  ……………Te sam  u konjičkom kotaru bio kao kajmekam (sreski načelnik ili zamjenik velikog vezira u ma kom mjestu se našao) i ustaši (ustanici) su se najprvo počeli meni predavati i jest mi se 800 ustaša (ustanika) predalo i meni iz ruke puške dalo i dvoica vođa, tj. Murat Kašić i Alija Špago i što sam mir postavio  u kotaru, nego sam orden  dobio. I  opet mene preupito koliko ima godina da služim.Ja sam mu kazao : 33 godine, te je isti car moju molbu iz  moje ruke uzeo, te mi kaže da će molbu povratiti na vladu i da ću jazadovoljan biti.I uze molbu te prostrije po hastalu i poće nešto pisati, a ja izađoh iz  odaje.

Ja sam se još u Beču bavio dva dana  i otalen sam se vratio preko Pešte na Brod i sa Broda  u Travnik i u Travniku prenoćio, te u Visoko i tude predanio te došao u Sarajevo kući.

Sutradan sam otišao Kučeri i sve mu kažem kakva je stvar i on meni reče: kad dođe da će moje lijepo opisati.. I jest moja molba  došla do 14 dana i opet mene vlada otpisala na960 forinti godišnje. Ali, koja je fajda  kada ministar Kalaj u svemu pita, te je na to još meni došlo 150 forinti godišnje kao pomoći penziji. To je uzrok jerbo sam gore pisao za okružnika tuzlanskog prestojnika Vukovića.

I još 1892. jesam se uputio starom reis-el-ulemi Mustafi eff. Te sam kod njega sjedio.

U to dođe H. kadija Azapagić te u govoru kaže mu Azapagić da ga zove gospoja ministarka na ilidžu na bal.Na to mu odgovori reis- el –ulema :“ Pasja stoko, ti si mene nagovorio da mi svoje žene spremimo gospoji ministrovici na Ilidžu, kao đto smo ih spremili, te danas na nas viču Sarajlije“. Reis- el-ulemase okreni na me i preupita me: „Viču li Sarajlije na me što smo žene spremili na Ilidžu?“ te ja na to odgovorih obadvojici. „ Da mogu, obadvojicu biše vas u top bacili“. I na to im rekoh: „ Samo vama čudim  kako vi spremate svoje žene. Doduše, ja u kitabu vidio nijesam ali da u našem zakonu stoji, da je bolje Turkinju ženu da vidi da vidi 70 Turakanego jedna stranska žena koja nije Turkinja“ I tako sam im još pripovijedio: „I ja sam činovnik kao što i vi, ali do danas dani Švabica u moju kuću unišla nije, niti je sa mojom progovorila“. I još im kažem: da je htio general Tomičiić svoju gospoju da spremi mojoj kući. Ja sam mu na to odgovorio: „Molim Vas, Viša je uvreda kada se vrati sa vrata, jerbo joj dati unići neće, jerbo do danas moja djeca nisu još progovorili nikad sa stranskom gospojom“. A isti mene general preupita  uzrok šta je. Ja mu kažem najprvo  da je uzrok : „ Zakon mi zabranjuje“. Drugo: „ U  1879 godini, kada sam bio u Bihaču kao kotarski prestojnik, jesam jednog danasjedio u čitaonici i sa mnom je sjedio Husejn eff. Karabegović i Guster, Okružnog suda uprevitelj, te Husejin effendija Karabegović prestavi  mu njegovu ženu kakva je i šta nosi i šta ima na njojzn, tj. kao da ju je očima vidio, ali je očima nije bidio, nego njegova goepođa ju je  vidila i svom mužu prestavila.To da je meni prestavio za moju ženu, more biti da u habsu ( zatvoru) ležo i ne bi mogao pretrpit kao što je Husejin eff. I na to sam otišao kući i kazao sam da ne smiju nikad pred kakvu Švabicu izaći. I ondak je  meni isti Tomičić zafalio kada ja čuvam svoga zakona“. I tako sve sam ispričo reis-el-ulemi Hadži Mustafa eff. i Hadži kadiji  Azapagiću. I to je odmah Azapagić pričo Tomičiću generalu: je li istina što sam mu ja govorio. I  tako isto  odgovorio mu je general da je istina i  da je htio spremiti svoju gospoju mojoj kući, te da sam mu ja naveo te gori uzroke što rekoh i nije je spremio. I general do 10 dana meni je kazao da ga je H. kadija Azapagić tu stvar pito. I tako su isto žene spremane ministrovici na Ilidžu u 1893. te jesam ja negdje i negdje protivio se:“ Što će spremati kada nama zakon zabranjuje“. Na to je sve H Kadija  čuo i u toj godini jest posto  reis-el-ulema , te je išao u Beč , te je tako dokazao mene  ministru i ministrovici  kao da sam ja kao jedan buntovnik.I sa te stvari jest Kalaj ministar na me ljut i za tu me je stvar u penziju stavio.

Interesantno, kao da je pisano danas, zavist je jača od novca koji je A. prikupio Austriji. Sudbina sličnih ljudi je ista tako da na kraju završe kao i autor memoara.

Još H. kadija Azapagić na me jest ljut , jerbo,

Kada sa ja bio kajmakam u Tuzli, a on kadija u Tuzli 1880. tj. kad je bi carski dan, tj. avgusta 18,  on bi skupio hodže i to sve odlične muhamedance te bi išli u rišćansku i katoličku crkvu na njihovu molbu. Ja sam mu se protivio i kazivao mu da je u dinu zabranjeno. Na to je on kazao okružnom prestojniku Mraoviću, te je mene  18/8 1881 pozvao i kazao mi da je sutradan carski dan i u osam sati  da treba ići u katoličku crkvu, a u devet u rišćansku, a u podne u džamiju da se caru dova čini. Ja sam mu na to odgovorio da ću kotarske činovnike  opremiti i  općini dokazati: „ Komu je u zakonu, neka ide u crkvu, a ja ću u džamiju, jerbo meni zakon zabranjuje da ja idem crkvu na vašu molbu“

Na to je meni okružnik odgovorio: „ A što nije H. kadiji zabranjeno?“, te sam na to odgovorio: „ H. kadija, što je svoj zakon pogazio nogama, ja neću i ja znam da je meni  zabranjeno, ko hoće, neka ide“. Isti je Mraović sutradan mene tužio na  Visoku zemaljsku vladu teligrafično i dobio je po nosu od vlade: da ne smije muhamedance u crkvu zvati.

I tako bi  dalje H. kadija, kad bi im koji odŠvaba odličan umro, išao bi mu na grob, te sam im i za to protivio.Još u 1894. u Sarajevu  bio mi je sin Šukrija u gimnaziji. Na  to im je jedan đak umru te su pozvali svu školu na sprovod, ja sam svom sinu Šukriji zabranio. Kad došao sutradan u školu, jest im rekao razrednik  Finlek  Josip da ustane na noge koji nije jučer na sprovodu bio.Ustalo je 5-6 đaka koji nisu dolazili i on je te đake uhapsio dva sata. Kad je Šukriju pitao, odgovorio mu  je da mu zakon zabranjuje i suviše otac da mu ne da. Kada došao Šukrija iz škole, tako meni kaže i da mu je je rekao učitelj da će pitati profesora Abrahim eff. Repovca. Ja sa doduše vidio u tevarihu,  ( stari zapisi, historija), da je bio jedan ashab (drug)  kod Devletlije ( visoka država, Muhamed prorok) i ime mu je bilo Abdulah, a ocu mu je bilo ime Abdulah i otac mu je bio ćafir istog ashaba, te kada mu je otac umro vasijjet  (oporuka,testament) je učinio, te im je reko pejgamber (prorok, poslanik božiji) da mu dade ćefine ( posmtno platno) i da mu ide do na mezar i da mu se je na to hazreti (sveti) Omer protivio i u to  vrijeme da je sišo Ćebrili Emin (arhanđel Gavrilo) i zabranu snio  od Boga i Ćive Ćelele Ćelalu, tj. Ajet sišao i za taj jesam išao starom muftiji H. Mustafi eff. te  sam ga pito, te mi je kazao u Beare –suret  da ima i da je strogo zabranjeno.

Na to jeste mene H. kadija vidio mene  do 15 dana i za stvar me pito i ja sam mu reko:

„ Ti si danas reis –el-ulema, sto jednu lajhu ( pismena obavijest) ne dadeš, to jest tj. pismeno u gimnaziju, što je našem dinu zabranjeno da istim učiteljima dokažeš da našu djecu zorom ne nagone što je protiv zakona i na to se je vrlo na me ražljutio.

I kako su  mene u penziju stavili kao što rekoh, jesam stanovao s djecom u Sarajevu do 4. maja 1895. te sam došao Konjic kući da stanujem, jerbo mi je lašnje živjeti nego u Sarajevu.

Imam nadodati što mi se je djece rodilo.

Ja sam se oženio 28.1 1876. godine 1293. arebi tarih 7.  šubata.Prvo djete bilo je muško i rodilo se je godine1293 arebi tešrini evela 1 ( 1-1. X  1877.) Ime mu je bilo Mehmed – Ahmed, živjelo je sedam dana. Drugo dijete muško rodilo se 1294 godine šubata 10

.( 10-10. II 1878.) ime mi je bilo Mehmed – Reuf i živjelo je  četiri mjeseca.Treće i četvrto dijete, muško a jedno žensko, rodilo mi se ala franga godine 1880, 29 marta. Ime je bilo muškom Halid , a ženskom Nazija, te je jedno živjelo 20 dana  a jedno 18 dana.Peto dijete rodilo mi se mjeseca maja 6, godine 1881 ala franga u Donjoj Tuzli.Ime mi je bilo Mehmed- Šukrija .Šesto dijete mi rodilo se u Konjicu 4. augusta  1884. ala franga.Ime mu je bilo Mehmed- Reuf, živio je mjesec dana.Sedmo dijete  rodilo mi se u konjicu 20augusta 1885.Ime mu je bilo Mehmed-Salem.Osmo dijete rodilo mi se u Visokom 25 maja 1888.Ime mu je bilo M. Mustafa.Živjelo dvije godine.Deveto djete rodilo mi se 24 oktombra 1890. Ime mu je bilo Hiba.Živila je 3-4 mjeseca.Deseto djete rodilo mi se  11/11 1891.Ime mu je bilo Ćazim. Kada sam došao u Srajevo 15/11 1887. jesam Šukriju jesam dao u ruždiju, a nije prije nigdje učio, te mu je ruždija započetak bila Direktor im je bio u ruždiji Ahmet eff. Ribić  (Širazija), te sam mu našao jednog softu (đak medrese) tj. na ime Latif eeff. Bulić koji ga je kroz 5 godina naučavao kod kuće, tj. dolazio u noći i-2 sata. Kada je Šukrija  izvršio ruždiju, je sam ga dao u gimnaziju 1. septembra 1893 godine.M. Salem  jest pošao u sarajevsku ibtidaijju ( reformirana muslimanska početna vjerska škola) 1892. te u 1894 sam ga ostavio u Visokom da tude uči. I jest počeo  učiti II narodnu  osnovnu školu u Visokom i tude je učio zajedno ibtidaiju i školu 5-6 mjeseci, te ga jesam dobavio u aprilu, koji jest i tude nastavio ibtidaijju i školu konjičku, koju je lijepo obadvije  svršio.

Imadem nadodati.

Kako je okupacija unišla u godini 1878. mjeseca augusta do moga službovanja dok su me u penziju stavili u godini 1894, mjeseca oktombra 1. jesam dosta istoj vladi poslužo. I ja mislim od nikakva činovnika  da nije vlada više koristi vidjela kao što od moga službovanja, tj. sve gori tanko potanko navedeno, ali u samoj desetini kada sam ja prestupio te počeo  desetinu nadgledati, tj. u godini 1886-1894, velika je korist bila i započetak jesam našao svu zemlju, tj. Bosnu i Hercegovinu na 2,350.500 forinti, a jesam ju ostavio na 4,500.000 forinti, tj. polovica viška. I taka je vlada prema meni bila nezahvalna te me jenajpotlije umirovilai to sa 495 forinti godišnje, a to je što sam ja muhamedanac i islam. Da je na mom mjestu bio kakav Švabo, to bi on dobio i nagradu i ordena prema službi. Samo da sam služio onu gori rečenu službu za turske vlade, da sam jpj na korist bio koliko ovoj vladi, to bi ja mogao postat Božjom pomoći mutessarrif( guverner jednog sandžaka) ili nešto više,  a za vlade kao jedan podvornik ili poreznik, tako su me  stavili u penziju  i ne računavši 17 godina u istoj zemlji za tureke vlade što sam služio. Eto  prave vladavine. Ali mogu tome nadodati da sam ja u svome službovanju pravo služio i nikad mito uzo od naroda  nisam, a to mi je dosti puta zapadalo kao najprva služba u godini 1286. ala-turka (3-3. 12 1870.). u Trebinju kada je Austrija  i s Bokom buna bila, te sam iz Boke što je naroda izišlo, zajno im nadgledavao, te sam mogao dosta novca steći. Tako isto 1286/7 1870/71. kada sam kroz Majevicu gradio put i tu sam mogao preko 1.000 dukata uzeti mita da sam htio. Tako isto 1288. ( 1872) kada  sam gradio put iz  Bijeljine u Zvornik. Tako isto u godini 1290. (1873.) u Novopazarskom sandžaku, i tu sam mogao uzeti preko 1.000 dukata, a tako isto kada je okupacija unišla u Visoko i tada sam mogo dosti novca uzeti, jerbo je ostalo od turske vlade u magazinu žita od desetine 380.700 oka žita (487,29 tona)  i da sam ga prepolovio te ja sebi polovicu uzeo i prodao, to se nebi u ovom vremenu niko razumio, a jest oka žita bila 30-35 novčića.

 

Može se sračunati koji je to novac bio. Stotinu novčića 1 forinta.

Te iste godine  1882 kada je bila buna u Hercegovini  i tada sam mogao dosta  od ustaša

( ustanika) novca uzeti. Tako do mog najzadnjeg službovanja u desetini što sam nadgledao, dosta novca mogao sam steći rušveta (mita), ali sve sam se obziro, najprvo na oni svijet, jerbo  valja mrijeti i kada se umre, valjda za tuđe odgovarati; drugo za ovi svijet trebalo bi doći pod kakvu kaznu ili  istragu, te sam volio umrijeti, nego doći pod kaznu.

Na to sam u svome službovanju bio vazda slobodan i nikoga se bojao nisam osim Boga  dželešanuma koji me stvorio.Evagdje sam kod naroda prebran i narod je od mena imo strah.Oni koji je u kakvoj stvari kriv bio, gore se je bojao mene, nego suda ili oblasti.Na to sam išao da islamu od mene kakva korist bude i dosta sam islama  kutarisao  s Božjom pomoći od hapsa ili da glavu ne izgubi.Tako isto i u desetini koja je vladi koristi bila, tako je bila bezima (begovima)kotarskim i agama , jerbo kako su bili uništili desetinu, tako su i trečinu , te je otalen dostakoristi bilo. I tako u službovanju svakome treba pravo i vjerno raditi i tuđega se čuvati, a nepravo i vjerno raditi i tuđega se čuvati, a gledati hoće li vlada dati kakvu nagradu ili orden, nego služiti za Božiji rizaluk i islamu ići na pravu korist , te islama ne ložiti na vatru kao danas što ima nakih činovnika od Turaka, te šta rade : uliskavaju se vladi i svoje Turke na vatru lože. Teško onom koji to radi!

I jesam taj svoj uspomen počeo pisati u Sarajevu  17/6 1894. a svršio do 20/6 1895, a ako Bog da u buduće  šta će biti, nastaviću

Porodično stablo Alagića iz 1935. pisano u Derventi.

Opširniji komentar nije potreban.

Onaj ko je detaljno čitao memoare došao je do  svog saznanja, neko će ga smatrati propalom osobom, a neko prevarenom.

Autor memoara zvao se  Mehmedi-Faik Alagić rođen u Konjicu. Otišao je u Stambol kao dvadesetogodišnji mladić u tjelesnu gardu sultana Abdul Aziza. Prirodno bistar, školovao se u Stambolu i stekao solidno obrazovanje tako da se prilično dobro uklapao u Otomanske norme života. Zvanje  kajmakama je bilo veoma visok položaj u otomanskoj imperiji koje on teško održa do svog penzionisanja za koje je sam bio kriv zbog britkog jezika i podlih saradnika koji su sve činili da ga izbace iz aktivne službe, a sebe promovišu u bitne osobe i u Turskoj , tako i Austro-Ugarskoj okupaciji.. Težak je trač sredine i saradnika, a još teže posljedice. Nije li teško dati odgovor na postavljeno pitanje sličnosti sa današnjim prilikama. Mislim i da i ne.

 

Posvećeno mojim dedama Smailbegović ef. Sabitu ustaniku 1878.g  i alim Smailbegović ef.  Nedžib, profesor visoke škole.