Prije nekoliko dana, tačnije 5. novembra, navršilo se 11 godina od smrti našeg Zaima Muzaferije. Kažem “našeg” jer je Zaim to zaista bio. Sačekao sam ovih nekoliko dana da vidim da li će neko od naših silnih udruženja i organizacija na određeni način ponovo pokrenuti priču o tome da li Zaim zaslužuje da se nešto po njemu zove u ovom gradu ili će i dalje biti aktuelan stih “…po meni se ništa neće zvati…” iz pjesme “Pristao sam bit ću sve što hoće” grupe Bijelo dugme. Nažalost, takvih inicijativa nije bilo, barem ne zvanično.
Čini mi se da Visoko već lagano zaboravlja čika Zaima i da mu se definitivno nije odužilo na pravi način. I ovogodišnja manifestacija “Dani Zaima Muzaferije”, manifestacija koja je na određeni način bila jedna od glavnih u Visokom u toku godine i manifestacija koju je i Općina Visoko trebala ozbiljnije uzeti pod svoje i stvoriti pravi kulturni brend, ne samo za Visoko, nego i za BiH, održat će se uz velike napore nekolicine ljudi i pitanje je koliko će taj entuzijazam i trud trajati, jer svake godine sama organizacija je sve teža i svake godine je održavanje pod upitnikom.
Već nekoliko puta se pokretala priča o tome da bi po našem glumcu trebalo da se zove visočka gimnazija, jer ako ćemo iskreno naziv Gimnazija “Visoko” bi mnogo bolje zvučao kao Gimnazija “Zaim Muzaferija”. Zar ne? Ni naziv neke ulice, biblioteke i neke druge ustanove ne bi bio takav, kao što bi bio u školskoj ustanovi u kojoj je čika Zaim radio i prenosio znanje svojim učenicima.
Naravno, odobrenje bi trebala dati i porodica Zaima Muzaferije (nisam siguran ni da li čika Zaim bio za to), a ne vidim niti jednu osobu, istinskog Visočanina, koji bi bio protiv ove inicijative. Inicijativu treba da podrže i razna udruženja i institucije, jer ponavljam, Zaim je bio ponos Visokog i čovjek koji je predstavljao naš grad širom bivše države i Evrope.
A šta smo mu dali zauzvrat? Ništa. Čak više ni podršku za “Dane Zaima Muzaferije” (čast izuzecima). To je žalosno. Busamo se da znamo prepoznati historiju, da znamo prepoznati bitne ljude, da znamo stvoriti kulturni ambijent, a ustvari svojim (ne)djelima sami sebe demantujemo.
Na kraju krajeva, dobit ćemo i kulturni centar, a dozvolili smo da kultura u Visokom prije toga umre. Koji paradoks.