Kada smo uhvatili Kalabića, major Ličina mu je naredio da kontakira sa Dražom. Đeneral je bio u blizini Han Pijeska i nije nam bilo teško da ga uhapsimo, tvrdi Adem Halilović iz okoline Sarajeva.
Adem Halilović (82), partizanski veteran iz Gornje Zimče kod Visokog, tvrdi da je lično učestvovao u hapšenju četničkog komandanta Draže Mihailovića! Halilović, kojeg u kraju drže za čestitog čoveka, kaže da je kao 18-godišnjak, u grupi od 50-ak boraca Šeste krajiške brigade, više meseci posle Drugog svetskog rata proveo u šumi, izdajući se za četnika, kako bi prevarili Nikolu Kalabića i namamili ga da u klopku uvuče svog komandanta.
Doduše, njegova verzija jednog od najmisterioznijih događaja u bivšoj državi prilično se razlikuje od zvanične „partizanske istoriografije”, koja zasluge za hapšenje Mihailovića, za čijim se grobom sada intenzivno traga, pripisuje posebno obučenoj grupi od 12 operativaca Ozne.
Ipak, Adem kaže da je istina drugačija i da je samo hapšenje đenerala Draže izgledalo mnogo jednostavnije nego što se to već decenijama predstavlja u javnosti. Međutim, i prema njegovoj priči, Dražu je izdao upravo Kalabić! Pritisnut godinama, ne seća tačnih datuma i mnogih drugih pojedinosti važnih za rasvetljavanje akcije, koja je još obavijena velom tajne, ali osnovne detalje, kaže, i te kako pamti. Kazao ih je i ranije nekim istoričarima, te sarajevskom glumcu Josipu Pejakoviću, ali koliko zna, to do sada nije izašlo na svetlost dana.
Partizan gine „za kralja i otadžbinu”
– Priprema akcije je počela u Užicu, nekako posle rata, kad nas je komandant Šeste krajiške brigade Milan Šumonja okupio i zatražio dobrovoljce koji će se uvući u redove Nikole Kalabića i, preko njega, konačno, pokušati doći i do samog Draže. Kad se prijavio Mile Kovačević, komandant moje Četvrte čete, i njegov zamenik Mirko Orelj, potporučnik po činu, i ja sam, kao najmlađi među njima, pošao za njima i pridružio se grupi od 50-ak proverenih boraca, mojih dobrih saboraca iz Šeste krajiške. Tu su nam dali lažne brade i uniforme, kako bismo mogli da se pretvaramo da smo pravi četnici. Tek kasnije sam saznao da sve vreme nismo bili sami, jer su nam leđa štitili naši saborci iz jedinice, koji su nas potajno pratili na dobroj udaljenosti. Kad smo posle dužeg pešačenja stigli na Šargan planinu, tu smo u šumi našli Kalabića. Nije ništa sumnjao, pa nas je primio kao prijatelje, svoje četnike. Što je najgore, Kalabić je dotad „provalio” i „sredio” tri naša oficiri. Mi smo, uprkos tom saznanju, morali da se pretvaramo da smo četnici i ničim nismo smeli da odajemo ko smo. Onda smo, zajedno s njim, krenuli prema njihovom štabu na Jelovoj gori, tamo negde kod Milanovca – priseća se Adem i ističe kako je Kalabić, kojeg opisuje kao „čoveka sa jako dugim rukama”, posle nekog vremena posumnjao da neki od njih, ipak, nisu četnici. Kako tvrdi, sumnjičavi Kalabić je upravo tu, na Jelovoj gori, naredio svojim pratiocima da streljaju njegove komandire Kovačevića i Orelja, ali celu akciju je spasila dovitljivost prerušenih partizana.
– Pred streljanje, Orelj je podigao obe ruke i uzviknuo: „Ginem za kralja i otadžbinu”, na šta je Kalabić bukvalno, onim svojim dugim rukama, udario po uperenim puškama i, psujući ih, povikao na svoje pratioce: „Je… vam boga, ubijate naše ljude!” Mirka su tada pustili, a on je posle došao kod mene. Sav se tresao od straha… Kad, utom, odnekud izbi naš major Jusuf Ličina, koji nas je tajno pratio, sa našim borcima i dreknu: „Ne mrdajte, sve ću da vas pobijem!” Tada je lično zavezao Kalabića i naredio nama da se razotkrijemo i pokupimo četničko oružje – priča Adem.
Nagrađen prisustvom na suđenju
On se seća da su partizani „negde” odveli Kalabićeve pratioce i da je posle čuo da su oni pobijeni. U međuvremenu, prava akcija je, prema njegovog verziji, tek počinjala. Major Ličina, kako priča, naređuje Kalabiću da radio vezom kontaktira sa Dražom, koji se tada skrivao negde kod Han Pijeska, i da mu zakaže sastanak. Draža pristaje da dođe negde na sredinu puta, na tromeđu Srbije, Bosne i Crne Gore.
– Kalabić je pozvao Dražu i slagao ga da mu je prokrčen put za Italiju, jer je tamo bio i namerio. Draža mu je poverovao i dogovorio se s njim da ćemo se sastati na planini Tari, na nekom Bijelom brdu. Do tamo smo pešačili, i dalje se izdajući za četnike. Kad smo, konačno, posle nekog vremena došli kod Draže, sve u pratnji Kalabića, Draži je prišao major Ličina i vezao ga. Tada je i đeneral shvatio šta se dešava, pa je, onako vezan, zagrmio na Kalabića: „Šta uradi od njega i da mu j… sto majki… I da mu deca ne imala roda ni poroda.” Kalabić mu je na to samo uzvratio da smo, mi partizani, „veće kurve od njih” i da smo ga prevarili – kaže Adem.
Kao najmlađem učesniku akcije, tvrdi da mu je dopala čast da sa grupom saboraca sprovedu Dražu do Beograda. Kako kaže, na putu do zatvora, koji su prešli više peške nego kolima, Draža je bio ćutljiv i povučen u sebe, gotovo ni reč ne bi prozborio. U prilog svojoj priči, Adem tvrdi da je, zajedno sa saborcima koji su propratili Dražu do Beograda, nagrađen prisustvom na suđenju Mihailoviću. Za njega, kaže, nije bilo veće sreće i nagrade od toga.
Tu se negde i završava njegova verzija hapšenja Draže, jer o njegovoj daljoj sudbini posle suđenja ništa ne zna. Adem je u vojsci ostao još nekoliko godina, ali je uniformu skinuo nakon nekog vremena i vratio se u svoje rodno selo, gde je, zahvaljući ratnim zaslugama i naknadnom školovanju, dugo godina bio instruktor za bojne otrove na tadašnjoj predvojničkoj obuci. O Draži, kaže, nikada nije pričao, kako mu je i naređeno „odozgo”, ali danas ne želi više da skriva istinu kad su već sa onom državom nestali i svi razlozi za dalje tajne.
(D. RISOJEVIĆ, Press Online)