Da ljudi, kako sada stvari stoje uzete u celini, budu u stanju, ili da u njega ikad mogu da dođu, da se u religioznim stvarima bez vođstva drugog sigurno i dobro služe svojim sopstvenim razumom, od toga smo još vrlo daleko. Ali da se njima sada ipak otvara polje da sebe u tome učine slobodnima, i da smetnje sveopštoj prosvećenosti odn. izlasku iz njihove samoskrivljene nezrelosti postepeno postaju manje, o tome ipak imamo jasne nagoveštaje
Prosvećenost je izlazak čovekov iz stanja samoskrivljene nezrelosti (Unmündigkeit). Nezrelost je nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vođstva nekog drugog. Ta nezrelost je samoskrivljena onda kad njen uzrok ne leži u nedostatku razuma, nego u pomanjkanju odlučnosti i hrabrosti da se njime služi bez tuđeg rukovođenja. Sapere aude! Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom! – to je, dakle, lozinka prosvećenosti.
Lenjost i kukavičluk su uzroci zbog kojih tako veliki deo ljudi, premda ih je priroda odavno oslobodila od tuđeg upravljanja (naturaliter maiorennes), ipak dragovoljno do kraja života ostaje nezreo i zbog kojih drugima biva sasvim lako da im se nametnu za njihove tutore. Veoma je udobno biti nezreo. Ukoliko imam knjigu koja misli umesto mene, dušebrižnika koji umesto mene ima savest, lekara koji mi propisuje dijetu, itd., onda, zacelo, nije potrebno da se sam trudim. Nema potrebe da mislim kad samo mogu da platim; neko drugi će već za mene preduzeti mrski posao. Da najveći deo ljudi (među kojima ceo lepši pol) korak ka zrelosti, osim toga da je težak, smatra i vrlo opasnim, za to se već brinu oni tutori koji su glavni nadzor nad njima najljubaznije preuzeli na sebe. Pošto su najpre zaglupeli svoju domaću stoku, brižljivo sprečavajući da se ta mirna stvorenja ne odvaže ni na jedan korak iz dupka u koji su ih zatvorili, ti tutori posle ukazuju na opasnost koja im preti ako pokušaju da idu sami. Ova opasnost, istina, nije toliko velika, jer bi oni kroz nekoliko zamki konačno naučili da dobro hodaju; pa ipak, samo jedan primer te vrste plaši i, uopšte, odvraća od svih daljih pokušaja.
Svakom pojedincu je, dakle, teško da se izvuče iz nezrelosti koja je skoro postala njegova priroda. On ju je čak zavoleo, i nije za sada stvarno sposoban da se služi svojim sopstvenim razumom, jer mu nikada nije bilo dopušteno da taj pokušaj učini. Pravila i formule, ta mehanička oruđa umne upotrebe, ili, štaviše, zloupotrebe njegove prirodne obdarenosti, jesu okovi neprestane nezrelosti. Onaj ko bi ih i odbacio, ipak bi napravio samo nesiguran skok preko uzanog šanca, budući da nije naviknut na tako slobodan pokret. Otuda ima samo malo onih kojima je pošlo za rukom da se vlastitim negovanjem svoga duha izbave iz stanja nezrelosti i da svoj hod ipak učine sigurnim.
Međutim, pre je moguće da publika samu sebe prosveti; to je, štaviše, gotovo neizostavno ako joj se samo sloboda dopusti. Jer, tada će se, čak i pod tutorima koji su gomili postavljeni, uvek naći nekolicina onih koji sami misle (einige Selbstdenkende) i koji će, pošto su sami odbacili jaram nezrelosti, proširivati oko sebe duh umnog poštovanja sopstvene ličnosti i poziva svakog čoveka da sâm misli. Pri tom je naročito važno da publika, koju su tutori prethodno doveli pod taj jaram, njih same potom prisili da pod njim ostanu, kad ih je već na to podstakla nekolicina onih koji su sami nevični svakoj prosvećenosti. Prava je šteta stvarati predrasude, budući da se one konačno osvećuju samo onima koji su, ili čiji su prethodnici, bili njihovi začetnici. Doduše, možda će se revolucijom ostvariti pad ličnog despotizma i gramzivog ugnjetavanja koje žudi za vlašću, ali se nikada neće izvršiti istinska reforma načina mišljenja; nove predrasude će, upravo onako kao i stare, poslužiti kao uzica na kojoj se vodi velika, nemisaona gomila.
Ovoj prosvećenosti nije ništa potrebno doli sloboda, i to ona koja je najmanje štetna od svega onoga što se uopšte može zvati slobodom, naime: da se od svoga uma u svim stvarima načini javna upotreba. A sada sa svih strana čujem poziv: ne razmišljajte! Oficir veli: ne razmišljajte, već egzercirajte! Poreznik: ne razmišljajte, nego plaćajte! Sveštenik kaže: ne razmišljajte, nego verujte! (Samo jedan jedini vladar na svetu kaže:razmišljajte koliko hoćete i o čemu god hoćete, ali se pokoravajte!). Ovde svuda postoji ograničenje slobode. Ali, koje ograničenje smeta prosvećenosti, a koje joj ne smeta, nego joj je u stvari čak i potrebno? – Ja odgovaram: javna upotreba čovekovog uma mora u svako doba da bude slobodna, i jedino ona može da ostvari prosvećenost među ljudima; no, privatna upotreba uma sme češće da bude veoma usko ograničena, a da se zato ipak naročito ne odmogne napredak prosvećenosti. Pod javnom upotrebom čovekovog vlastitog uma podrazumevam onu koju neko, kao naučenjak, čini od njega pred svekolikom čitalačkom publikom. Privatnom upotrebom nazivam onu koju on od svoga uma sme da čini u izvesnim građanskim dužnostima, ili službama, koje su mu poverene. Ponekim poslovima koji zadiru u interes političke zajednice (Geneinwesen) potreban je siguran mehanizam čijim posredstvom nekoliki njegovi članovi moraju da se ponašaju isključivo pasivno, da bi ih vlada putem veštačke jednodušnosti upravljala na javne svrhe, ili ih barem zadržavala od razaranja tih svrha. Ovde, naravno, nije dopušteno da se razmišlja, nego mora da se sluša. Ukoliko se, pak, taj deo mašine ujedno pogleda kao član potpune političke zajednice, pa čak i svetskog građanskog društva, dakle u svojstvu naučenjaka koji se svojim spisima obraća publici s istinskim razumom: onda on svakako može da razmišlja, a da pri tom ne trpe poslovi kojima je, kao pasivan član, delimično određen. Bilo bi vrlo opasno kad bi neki oficir, kome njegov pretpostavljeni nešto naređuje, hteo u službi da glasno umuje o celishodnosti i korisnosti toga naređenja; on mora da sluša. Međutim, njemu ne može biti pravedno uskraćeno da kao naučenjak stavlja primedbe na greške u ratnoj službi i da ih pred svoju publiku iznosi na prosuđivanje.
Građanin ne može odbiti da izvrši dažbine koje su mu nametnute; drsko kuđenje takvih nameta, ako bi on trebalo da ih izvrši, može biti kažnjeno kao skandal (koji bi mogao da dâ povoda opštem protivljenju). Taj isti građanin, bez obzira na dužnost građanina, ne radi nešto protivno kada kao naučenjak objavljuje svoje mišljenje protiv neumesnosti ili nepravednosti takvih raspisa. Isto tako je i sveštenik obavezan da svojim verskim učenicima (Katechismusschülern) i svojoj zajednici drži predavanje prema znamenju crkve kojoj služi, budući da je pod tim uslovom i primljen. Međutim, u svojstvu naučenjaka on ima punu slobodu, pa je usto čak i pozvan da publici saopšti sve svoje brižljivo ispitane i dobro promišljene misli o pogreškama u onom znamenju, kao i predloge za bolje uređenje crkvenog i religijskog bića. Ovde takođe nema ničega što bi savesti moglo da se stavi na teret. Jer, ono što on uči kao nosilac crkvenog zanimanja, sledeći svoju službu, to on predstavlja kao nešto u pogledu čega nema slobodnu vlast da uči po sopstvenom nahođenju, već je postavljen da predaje po propisu i u ime nekog drugog. On će reći: naša crkva uči ovo ili ono; za svoju zajednicu on onda izvlači sve praktične koristi iz propisa koje sam ne bi potpisao s punim uverenjem, ali čijeg se izlaganja ipak može prihvatiti, jer ipak nije sasvim nemoguće da u njima ne počiva skrivena istina, a u svakom slučaju barem to da se u njima neće sresti ništa što je suprotno unutarnjoj religiji. Jer, ako veruje da u tome nalazi ono poslednje, on onda ne bi mogao da upravlja svojom službom po savesti; on bi morao da dâ ostavku. Dakle, upotreba svoga uma koju neki namešteni učitelj vrši pred svojom zajednicom jeste samo privatna upotreba; jer iako vrlo velika, ta zajednica je uvek samo domaća skupina. S obzirom na takvu upotrebu, on, kao sveštenik, nije i ne sme ni da bude slobodan, jer izvršava tuđi nalog. Naprotiv, kao naučenjak koji svojim spisima govori vlastitoj publici, naime svetu, prema tome i sveštenik u javnoj upotrebi svoga uma, zaslužuje neograničenu slobodu da se njime služi i da govori u ime svoje sopstvene ličnosti. Jer, da tutori naroda (u duhovnim stvarima) i sami ponovo treba da budu nezreli, jeste besmislica koja i vodi ovekovečenju besmislicâ.
Nije li, međutim, potrebno da društvo sveštenika ili možda crkava, ili poštovanja dostojna klasa (kako se ona među Holanđanima sama naziva) bude ovlašćena da se konačno među sobom obaveže na sigurno i nepromenljivo znamenje, da bi se time nad svakim njenim članom vodilo, i čak ovekovečilo, neprestano više starateljstvo, a posredstvom njega i nad narodom? Ja kažem: to je potpuno nemoguće. Takav ugovor koji bi zauvek držao zatvorenim svako dalje prosvećivanje ljudskog roda bezuslovno je ništavan i nevažeći, čak i ako ga potvrdi najviša vlast, putem parlamenata i najsvečanijih zaključivanja mira. Jedno razdoblje ne može da se zaveri, i nad time svečano zakune, da ono što predstoji dovede do stanja u kome mu mora postati nemoguće da svoja (pre svega tako neodložna) saznanja proširuje, čisti od zabluda i, uopšte, da napreduje u prosvećenost. Bio bi to zločin protiv ljudske prirode čije se izvorno određenje sastoji upravo u tome napredovanju; potomstvo je, dakle, potpuno ovlašćeno na to da takve odluke, uzete kao odviše nedozvoljen i zločinački način postupanja, odbaci. Probni kamen svega onoga što se o jednom narodu kao zakon može zaključiti leži u pitanju: da li bi, dakle, narod samome sebi mogao da dosudi takav zakon? Ovaj bi zbilja, tako reći u očekivanju nekog boljeg zakona, bio moguć za jedno određeno vreme, da bi se zaveo izvestan poredak; pošto se ujedno svakome od građana, a naročito svešteniku, slobodno dopusti da u svojstvu naučenjaka javno, tj. spisima, stavlja svoje primedbe na pogreške sadašnjeg uređenja, a da pri tom uvedeni poredak još uvek traje, i dok uvid u prirodu tih stvari javno ne dospe tako daleko i ne postane tako pouzdanim, da bi se ujedinjenjem njihovih glasova (iako ne odmah svih) mogao prestolu staviti predlog da uzme u zaštitu one zajednice koje su se, otprilike po svojim pojmovima boljeg saznanja, ujedinile u izmenjeno religijsko uređenje (Religionseinrichtung), a da ipak ne sprečavaju one koji hoće da ostanu pri starom. Ali, naročito je nedopušteno ujediniti se u kruto religijsko uređenje u koje zvanično niko ne bi smeo da posumnja, ma i samo za trajanja ljudskog života, i time tako reći uništiti i učiniti besplodnim jedno razdoblje u napredovanju čovečanstva ka poboljšanju, verovatno pričinjavajući štetu čak i potomstvu. Doduše, čovek može za sebe, a i onda samo na neko vreme, da odgodi prosvećenost u onome što mu je dužnost da zna. Ali, da se nje odrekne, to bi za njegovu ličnost, a još više za potomstvo, značilo povrediti i nogama pogaziti sveta prava čovečanstva. Ono, međutim, što narod nikada o sebi ne sme da zaključi, to o njemu još manje sme da zaključi monarh; jer, njegov zakonodavni ugled počiva upravo u tome da on u svojoj volji ujedinjuje celokupnu volju naroda. Ako on samo gleda na to da svako istinsko ili tobožnje poboljšanje postoji zajedno sa građanskim poretkom, onda inače može dopustiti da njegovi podanici sami rade ono što nađu za potrebno da se čini za spas njihove duše; to se njega ne tiče, ali ga se tiče da predupredi da jedan drugome nasilno ne smeta da svom svojom moći radi na određivanju i unapređivanju tog spasa. Njegovo se veličanstvo krnji kad se u to meša, time što svojim vladalačkim nadgledanjem počastvuje spise u kojima njegovi podanici nastoje da svoja saznanja izvedu na čistinu, isto kao kad to čini iz sopstvenog najvišeg uvida, pri čemu sebe izlaže prigovoru: Caesar non est supra grammaticos ,kao i onda, i još više, kad svoju najvišu vlast tako omalovažava da u svojoj državi potpomaže duhovni despotizam nekolicine tirana protiv preostalih podanika.
Ako se sada postavi pitanje: da li mi danas živimo u prosvećenom dobu, onda odgovor glasi: ne, ali sigurno u dobu prosvećenosti. Da ljudi, kako sada stvari stoje uzete u celini, budu u stanju, ili da u njega ikad mogu da dođu, da se u religioznim stvarima bez vođstva drugog sigurno i dobro služe svojim sopstvenim razumom, od toga smo još vrlo daleko. Ali da se njima sada ipak otvara polje da sebe u tome učine slobodnima, i da smetnje sveopštoj prosvećenosti odn. izlasku iz njihove samoskrivljene nezrelosti postepeno postaju manje, o tome ipak imamo jasne nagoveštaje. U tom pogledu, ovo je doba prosvećenosti ili vek Fridriha. Knez, koji nije našao nedostojnim da kaže da smatra svojom dužnošću da ljudima u religioznim stvarima ne propisuje ništa, već da im u tome ostavlja punu slobodu, odbijajući sam od sebe ponosno ime tolerancije, taj knez je prosvećen, i zaslužuje da od zahvalnog sveta i budućeg naraštaja bude slavljen kao onaj koji je, barem od vlade, prvi put oslobodio ljudski rod od nezrelosti i svakome dopustio da se u svemu što je stvar savesti služi svojim vlastitim umom. Pod njim, ne škodeći svojoj službenoj obavezi, smeju poštovanja dostojni sveštenici da, u svojstvu naučenjaka, svoje sudove i uvide, koji tu i tamo odstupaju od preuzetog znamenja, slobodno i javno izlože svetu na ispitivanje; to još više sme da čini svako drugi ko nije ograničen nikakvom službenom obavezom. Taj duh slobode proširuje se i izvan, čak i tamo gde ima da se bori sa smetnjama neke vlade koja samu sebe ne shvata. Jer, za to ipak postoji svetao primer da pri slobodi nije ni najmanje potrebno brinuti za javni mir i jedinstvo političke zajednice. Sami od sebe, ljudi se malo pomalo s mukom spasavaju iz neobrazovanosti, ako se samo pažljivo i vešto ne radi na tome da se oni u njoj zadrže.
Težište prosvećenosti kao čovekovog izlaska iz stanja samoskrivljene nezrelosti stavio sam naročito na religijske stvari, budući da u pogledu umetnosti i naukâ nemaju naši vladaoci nikakvog interesa da nad svojim podanicima igraju ulogu staratelja; osim toga, verska nezrelost je ne samo najštetnija, nego i najnečasnija među svima. No, način mišljenja nekog upravitelja države, koji prve potpomaže, ide još dalje i uviđa da samo u pogledu njegovog zakonodavstva nema opasnosti da dozvoli podanicima da od svoga vlastitog uma načine javnu upotrebu, i da svoje misli o boljem uređivanju zakonodavstva, čak uz iskrenu kritiku onoga koje već postoji, svetu javno predoče; mi o tome imamo sjajan primer kome još nijedan monarh nije prethodio, sem onoga koga mi poštujemo.
Međutim, samo onaj koji se, i sam prosvećen, ne boji senki, ali koji ujedno za jamca javnog mira ima pri ruci dobro disciplinovanu mnogobrojnu vojsku, može da kaže ono na šta jedna slobodna država ne sme da se usudi: razmišljajte koliko hoćete i o čemu god hoćete; samo se pokoravajte! Tako se ovde pokazuje čudnovati i neočekivani hod ljudskih stvari, onako kao što je i inače u tome skoro sve paradoksalno kada se taj hod celovito posmatra. Viši stepen građanske slobode izgleda korisnim slobodi duha naroda, a ipak joj postavlja nesavladiva ograničenja; niži stepen slobode, naprotiv, pribavlja ovom prostoru to da se širi svom svojom moći. Jer, kad je priroda pod tim tvrdim pokrivačem razvila klicu o kojoj najnežnije brine, naime sklonost i poziv za slobodnim mišljenjem, onda ta klica postepeno deluje povratno na svest naroda (die Sinnesart des Volks), (pri čemu ovaj malo pomalo postaje sposoban da slobodno dela), a konačno čak i na osnovne stavove vlade koja sama nalazi da je njoj samoj korisno da s čovekom, koji je tada više nego mašina, postupa shodno njegovom dostojanstvu.
Beantwortung der Frage: Was ist Aufklarung? Berlinische Monatsschrift. 1784.
Immanuel Kant, Um i sloboda, Spisi iz filozofije istorije, prava i države, prevod Danilo Basta, posebno izdanje časopisa Ideje, Beograd 1974, str. 43-48.