Često razmišljam o tome kako sitne duše ne razumiju one velike čiji su pogledi široki, te iz te nesposobnosti razumijevanja rađa se ljubomora koja se hrani mržnjom. Mržnja rodi zlobu koja je majka svim spletkama. Čudom se čudimo kako su uvijek pogrešni ljudi uskih vidika na vodećim funkcijama, a ne pitamo se odakle oni baš tu gdje jesu. Ko ih je doveo, postavio ???
Stvarno, ko ?
Žalimo se. Žalimo na sve, od ulica, trotoara, igrališta, parkova… do poskupljenja. Toliko se žalimo da više se ne čuje ni ono .” Đe si ba? Šta mai? Kako si?” Nego :” Joooooj, vidi… jesi vidio…. a jesi li čula….” i toliko tmurnih i turobnih žalopoljki čujemo pa me i ne čudi što poznanik kaže da izlazi krug preko Ravni i Grada, ljepše mu, ne susreće plaho svijeta.
Žalimo se na sve, s odobravanjem mašemo glavama kad gledamo ljude koji se bore za svoja, ljudska prava, za život dostojan čojeka, a klonimo se ljudi koji odu na proteste i izraze svoje nezadovoljstvo položajem boraca, pogaženim ljudskim pravima…. To nas se ne tiče, ko bi se bunio kad se možemo žaliti.
I neka nam uskopanog stadiona, i uzoranih ulica, i nek su nam kaljave cipele i nek nam je poskupljenja i neka nam bijesnih auta naših političara i njihovih odvojenih života i paušala i nerada, a najviše neka nam našeg Smrdigrada i nas u njemu; I bosih i hladnih i gladnih i prkosnih od sna , da prostiš.
(Autorica je željela ostati anonimna i mi to poštujemo)